Noćna smjena u domu za stare

Stajala sam ispred otvorenog lifta i nisam se pomjerala. Drugi sprat bio je upravo sprat na kojem se nalazila soba 214. Pritisnula sam dugme da zatvorim vrata, ali nisu reagovala.

Tada je telefon centrale ponovo zazvonio.

214.

Javila sam se drhtavom rukom.

„Nemojte liftom“, prošaptala je starica. „On je unutra.“

Istog trenutka vrata lifta su se zatvorila.

Pozvala sam kolegu iz prizemlja, ali telefon mu je zvonio bez odgovora. Uzela sam ključeve i krenula stepenicama. Govorila sam sebi da neko pravi bolesnu šalu.

Na drugom spratu sva vrata bila su zatvorena osim 214.

Prišla sam i provirila.

Krevet je bio prazan.

A onda sam primijetila udubljenje na jastuku, kao da je neko upravo ustao.

Iza mene se začuo lift.

Vrata su se otvorila.

Unutra nije bilo nikoga.

Uletjela sam u sobu 214 i zaključala vrata. Tada sam začula tri spora udarca sa druge strane.

Kuc. Kuc. Kuc.

Telefon u sobi zazvonio je.

Podigla sam slušalicu.

„Sad stoji ispred vrata“, rekla je starica.

„Ko?!“

Nekoliko sekundi je ćutala.

„Čovjek koji je dolazio po nas.“

Prekinula sam vezu i pozvala policiju. Dok sam objašnjavala šta se događa, kvaka je počela polako da se spušta.

A onda sam začula glas kolege.

„Otvori, ja sam!“

Otključala sam.

Stajao je blijed kao zid.

„Moramo dole. Odmah.“

Pokazao mi je snimak nadzorne kamere. Na njemu se vidjelo kako ja prije nekoliko minuta idem prema sobi 214.

Ali nisam bila sama.

Nekoliko koraka iza mene išao je visok muškarac u tamnom kaputu.

Okrenula sam se prema hodniku.

Nikoga.

Policija je pregledala cijelu zgradu. Nisu pronašli nikoga. Mislila sam da će sve završiti kao neobjašnjiva greška kamere dok jedan policajac nije ugledao muškarca na snimku.

„Vratite.“

Zumirao je lice.

Naša najstarija njegovateljica, koja je radila u domu skoro trideset godina, samo je sjela.

Prepoznala ga je.

Bio je to nekadašnji domar.

Umro je prije jedanaest godina.

„Ali kakve veze ima sa ženom iz 214?“ pitala sam.

Starija njegovateljica me pogledala.

„Ona ga je posljednja vidjela živog.“

Kasnije smo saznali da je starica dan prije smrti nekoliko puta govorila da joj se domar vratio i da „čeka pored kreveta“. Svi su mislili da je zbunjena.

Dala sam otkaz poslije te noći.

Prošlo je skoro godinu dana.

Onda me je jedne noći u 2:14 probudio telefon.

Nepoznat broj.

Nisam se javila.

Stigla je glasovna poruka.

Pustila sam je.

Bio je to isti staričin šapat:

„Nemoj otvarati vrata.“

U tom trenutku neko je tri puta pokucao na vrata mog stana.