Nisam mu unuk, ali on to nije prihvatao

Kada sam stigao u mesnicu, Ilija je sjedio pored frižidera i ljutito gledao u vrata. Čim me ugledao, ustao je i povikao:

„I sjećao sam se ja da imaš dušu! Naljutio si se na djeda, pa si ipak došao!“

Prodavačica me povukla u stranu i šapnula da starac već sat vremena odbija da ode. Tvrdio je da čeka unuka koji će ga odvesti kući.

„Ilija, koliko puta moram da vam kažem da nisam vaš unuk?“, upitao sam.

Pogledao me je, nasmiješio se i rekao: „Znam, sine. Samo ti mene odvezi.“

U automobilu je bio neobično tih. Kada smo stigli pred njegovu kuću, uhvatio me je za ruku.

„Nemoj danas odmah otići. Imam nešto za tebe.“

Ušao sam za njim. Kuća je bila hladna, a na stolu su stajale dvije šolje. U jednoj je kafa bila potpuno osušena.

Ilija je otvorio ladicu i izvadio staru fotografiju.

Na njoj je bio mladić koji je nevjerovatno ličio na mene.

„To je moj unuk Nikola“, rekao je. „Poginuo je prije šest godina. Imao je dvadeset osam.“

Osjetio sam knedlu u grlu.

„A gdje su vam djeca?“

„Sin je umro, snaha otišla u inostranstvo. Ostao sam sam.“

Tada mi je priznao nešto što me je potpuno slomilo.

„Znam ja da ti nisi Nikola. Nisam toliko zaboravan. Ali kad te nazovem unukom, ljudi te odmah pozovu. Kad kažem da sam samo neki starac, niko neće da dođe.“

Nisam znao šta da odgovorim.

Narednih sedmica počeo sam ga obilaziti. Donosio sam mu namirnice, vodio ga ljekaru i popravljao stvari po kući. Svaki put me je dočekivao istim riječima:

„Evo mog unuka!“

A onda me jednog jutra pozvala komšinica.

„Dođi brzo. Iliju je odvezla hitna pomoć!“

Otrčao sam u bolnicu. Ležao je na krevetu, priključen na infuziju. Kada me je ugledao, jedva je podigao ruku.

„Znao sam da ćeš doći.“

Ljekar me je pozvao u hodnik i rekao da je Ilija u teškom stanju. Pitao me je jesam li mu porodica.

Prvi put nisam rekao da nisam njegov unuk.

„Ja sam čovjek kojeg je čekao“, odgovorio sam.

Ilija je preminuo tri dana kasnije.

Na sahrani je bilo svega nekoliko ljudi. Poslije me je komšinica pozvala u njegovu kuću i predala mi kovertu.

Unutra je bilo pismo.

„Dragi moj dječače, znam da ti nisam djed. Ali posljednjih mjeseci ponovo sam imao razlog da ustanem iz kreveta. Čekao sam tvoje korake, tvoje pozive i tvoje nerviranje kad me tražiš po gradu. Oprosti starcu što te je zvao unukom. To je bila jedina riječ kojom sam znao da ti kažem koliko mi značiš.“

Na dnu pisma stajalo je:

„U ladici je sat mog Nikole. Htio bih da ga ti nosiš. Ne zato što si ga zamijenio, nego zato što si mi vratio ono što sam mislio da više nikada neću imati — porodicu.“

Sjeo sam na njegovu stolicu i prvi put zaplakao kao dijete.

Danas nosim taj stari sat. Ponekad, kada zazvoni telefon s nepoznatog broja, srce mi na trenutak zastane.

A na groblje odlazim svake nedjelje.

Na njegovom spomeniku uvijek ostavim cvijet i kažem:

„Evo me, djede. Došao ti je unuk.“