Tata ga je gledao nekoliko sekundi, a onda ustao i pružio mu ruku. Ja sam i dalje stajala pored vrata crvena kao paprika, ne znajući da li da se smijem ili da nestanem.

„Drago mi je. Ja sam njen otac“, rekao je mirno.

Moj dečko je progutao knedlu i jedva izgovorio svoje ime. Onaj samouvjereni policajac koji je prije minut utrčao u stan kao da nikoga na svijetu nema, odjednom je stajao potpuno ukočen.

Mama je pokušavala da ne prasne u smijeh, ali joj baš nije išlo. Tata je samo pokazao prema fotelji.

„Sjedi, sine. Kad si već došao ovako zvanično.“

Ja sam ga pogledala kao da ću propasti u zemlju. Sjeli smo svi zajedno, a prvih deset minuta je bilo toliko neprijatno da se čulo samo zveckanje kašičice o šolju.

Onda je tata počeo da ga ispituje gdje radi, koliko dugo smo zajedno i zašto ga ranije nisam upoznala s njima.

Tu sam se već uključila.

„Zato što sam znala da ćeš napraviti intervju za posao.“

Tata se nasmijao, a moj dečko se konačno malo opustio.

Najsmješnije je bilo kada je mama, mrtva ozbiljna, rekla:

„Dobro, samo da znamo za ubuduće — kad dolaziš pravo s posla, javi pet minuta ranije.“

Tad smo svi pukli od smijeha.

Kasnije, kada su moji otišli, zatvorila sam vrata i pogledala ga. Još je bio blijed.

„Nikad u životu nisam bio ovako nervozan“, rekao je.

„A hapsio si ljude.“

„Lakše mi je bilo.“

Od tog dana više nije bilo skrivanja. Počeo je normalno da dolazi kod mene, moji su ga brzo zavoljeli, a tata ga je mjesecima zadirkivao zbog tog prvog susreta.

Kad god bi ga vidio na vratima, samo bi rekao:

„Polako, sine. Dnevna soba je prvo lijevo.“