Kad sam stigao ispred picerije, komšinica je sjedila za stolom, a preko puta nje neka djevojka od dvadesetak godina. Čim me ugledala, ustala je i povikala:

„EVO GA! TO JE TAJ O KOME SAM TI PRIČALA!“

Zastao sam kao ukopan. Djevojka me odmjerila od glave do pete, a onda prasnula u smijeh.

„Bako, pa ti nisi normalna!“

„Šta se dešava?“, upitao sam zbunjeno.

Komšinica me uhvatila za ruku i natjerala da sjednem.

„Slušaj, sine, ova moja unuka ima 27 godina, završila fakultet, radi, lijepa je, a već tri godine nema momka!“

Pogledao sam djevojku, pa komšinicu.

„I kakve to veze ima sa mnom?“

„Kako kakve? Pa ti si momak za primjer! Ne pušiš, ne piješ, treniraš, uvijek mi pomogneš. Rekoh, da vas upoznam!“

Djevojka je pokrila lice rukama.

„Bako, rekla si mi da dolazimo na ručak, a ne da mi organizuješ udaju!“

Htio sam nešto da kažem, ali komšinica me preduhitrila.

„A ti, sine, koliko imaš godina?“

„Trideset dvije.“

„ODLIČNO! PET GODINA RAZLIKE! TAMAN!“

Konobar za susjednim stolom počeo je da se smije. Meni je bilo toliko neprijatno da sam poželio da propadnem kroz zemlju.

A onda je djevojka izgovorila nešto što je sve promijenilo.

„Bako, jesi li ga bar pitala ima li djevojku?“

Komšinica se ukočila.

„Pa… nisam.“

„Imam“, odgovorio sam.

Nastala je tišina.

„Koliko ste zajedno?“, upitala je djevojka.

„Četiri godine. Vjenčanje nam je sljedećeg mjeseca.“

Komšinica je spustila naočare na sto.

„CRNI SINE, PA ŠTO MI NISI REKAO DA SE ŽENIŠ?!“

„Pa niste me nikada pitali!“

Djevojka je počela toliko da se smije da su joj krenule suze.

Mislio sam da je neprijatnost završena, ali komšinica je izvadila telefon.

„Daj broj tvoje buduće žene.“

„Što će vam njen broj?“

„Da joj kažem kakvog dobrog čovjeka uzima!“

Tada je djevojka ustala, zagrlila baku i rekla:

„Hajde kući, dosta si me brukala za danas.“

Platio sam kafu i krenuo prema zgradi. Nisam stigao ni do ulaza kada mi je zazvonio telefon.

Zvala me djevojka.

„Izvini za danas. Baka mi je dala tvoj broj da ti se još jednom izvinim. Samo da znaš, već je smislila novi plan.“

„Kakav sad plan?“

„Kaže da na svadbu obavezno pozoveš i mene. Možda tamo upoznam nekog normalnog!“

Na kraju smo se svi nasmijali.

Komšinicu smo stvarno pozvali na svadbu, zajedno s unukom. Došla je među prvima, donijela poklon i cijelo veče govorila gostima kako je ona zaslužna što smo se upoznali.

A najluđe od svega? Njena unuka je baš na našem vjenčanju upoznala mog kuma.

Šest mjeseci kasnije počeli su da žive zajedno.

Od tada komšinica svakome govori:

„VIDITE VI DA JA ZNAM ŠTA RADIM! SAMO MI TREBA DATI VREMENA!“

A ja? Kad god me pozove da hitno dođem, prvo pitam:

„KOMŠINICE, JE LI NEKOME LOŠE ILI OPET NEKOGA ŽENIMO?“