Komšinica je pred mužem rekla: „Čudno je koliko često tvoja žena ima muške goste dok ti nisi tu.“

Komšinica je zastala. Samouvjeren osmijeh joj je nestao čim je vidjela telefon u mojoj ruci.

„Hajde“, rekla sam i pustila snimak.

Na kameri se jasno vidio hodnik ispred naših stanova. Prvi datum koji je navela — muškarac za kojeg je tvrdila da je ušao kod mene zapravo je pozvonio na njena vrata. Otvorila mu je u kućnom ogrtaču, brzo pogledala lijevo-desno i uvukla ga unutra.

Muž me je pogledao, pa nju.

„Možda je majstor“, promucala je.

„Odlično. Evo i sljedećeg ‘majstora’.“

Premotala sam snimak na drugi datum. Drugi muškarac. Ponovo njena vrata. Treći datum — isti čovjek kao prvi. Ovog puta izašao je tek poslije ponoći.

Komšinica je pocrvenjela.

„Ti mene snimaš?!“

„Kamera snima moja vrata i dio zajedničkog hodnika. Nisam je postavila zbog tebe. Ali si upravo sama nabrojala datume na kojima se vidiš.“

Muž joj je tada postavio pitanje koje ju je potpuno izbacilo iz takta.

„Kako onda znaš ko dolazi kod moje žene ako su svi ti ljudi ulazili kod tebe?“

Ćutala je.

A onda su se otvorila vrata lifta.

Izašao je njen muž.

Niko od nas ga nije očekivao.

„Šta se dešava?“ pitao je.

Komšinica je odmah krenula prema njemu, ali moj muž ju je zaustavio riječima:

„Mislim da bi i ti trebalo da vidiš ovo.“

„Nemoj!“ povikala je.

Bilo je kasno.

Pokazala sam mu nekoliko kratkih dijelova snimka. Čovjek nije napravio scenu. Samo je gledao ekran, a lice mu je postajalo sve bljeđe.

Onda je pokazao na prvog muškarca.

„Ovoga poznajem.“

Komšinica je spustila pogled.

Bio je to njegov poslovni partner.

Ali najveći šok tek je uslijedio. Njen muž je izvadio telefon i pokazao poruku koju je dobio prije nekoliko dana sa nepoznatog broja:

„Pazi šta ti žena radi dok nisi kod kuće.“

Uz poruku je bila moja fotografija.

Shvatila sam.

Komšinica je pokušavala da prebaci sumnju na mene prije nego što muž počne da sumnja u nju. Ako bi neko vidio muškarce u hodniku, mogla je tvrditi da dolaze kod mene.

„Zato si pred mojim mužem napravila ovu predstavu?“ pitala sam.

Počela je da plače i ponavlja da nije planirala da sve ode toliko daleko.

Njen muž je samo rekao:

„U stan. Razgovaraćemo.“

Nakon što su otišli, moj muž je dugo ćutao.

A onda me pogledao.

„Zašto mi nikad nisi rekla da imamo kameru?“

Nasmijala sam se prvi put te večeri.

„Rekla sam ti tri puta. Ti si tri puta rekao: ‘Dobro, dobro’, gledajući utakmicu.“

Mjesec dana kasnije komšinica se odselila.

Od tada, kad god muž napola sluša šta mu govorim, samo kažem:

„Sjećaš se kamere?“

Odmah spusti telefon.

A snimak sam sačuvala još neko vrijeme — ne zbog nje, nego kao podsjetnik koliko lako čovjek koji krije vlastitu tajnu pokuša da je podmetne nekome drugom.