Ime na ekranu bilo je ime mog najboljeg prijatelja Marka. Čoveka koji mi je bio kum na venčanju, koji je znao sve o meni i koji je gotovo svake nedelje sedeo za našim stolom.

Nisam izašao iz hodnika. Žena je pogledala telefon, odbila poziv i rekla drugarici: „Ne mogu sada, mogao bi svakog časa da dođe.“

Osetio sam kako mi krv udara u glavu. Hteo sam da uđem i napravim haos, ali sam odlučio da sačekam. Posle deset minuta drugarica je otišla. Žena je odmah uzela telefon i izašla na terasu.

Čuo sam je kako govori: „Rekla sam ti da više ne mogu ovako. Mora jednom da sazna.“

Tada sam otvorio vrata terase. Kad me je videla, telefon joj je ispao iz ruke. Nisam vikao. Samo sam pitao šta ima s Markom.

Sedela je nekoliko sekundi bez reči, a onda rekla: „Nije ono što misliš.“

Ta rečenica mi je zvučala smešno, ali onda mi je pokazala prepisku. Nije bilo ljubavnih poruka. Bile su fotografije ugovora, računa i nekih starih papira moje pokojne majke.

Mesecima su njih dvoje pokušavali da provere zašto je kuća u kojoj sam odrastao prepisana na čoveka kog nikada nisam upoznao. Marko je radio u agenciji za nekretnine i pomagao joj da pronađe dokumentaciju. „Dvostruki život“ o kom je pričala bio je sastanci s advokatom i tajno skupljanje dokaza, jer je želela da me poštedi dok ne budu sigurni.

Osetio sam ogromno olakšanje. Izvinio sam joj se zbog sumnje i pitao zašto je Marko baš tada zvao.

„Zato što je danas dobio poslednji dokument“, rekla je.

Otvorila je poruku i pružila mi telefon. Na ekranu je bila fotografija mog izvoda iz matične knjige rođenih. Ispod je Marko napisao: „Proverio sam tri puta. Čovek na kog je kuća prepisana nije kupac.“

Pitao sam ko je onda.

Žena me je pogledala i jedva izgovorila:

„Tvoj otac.“

Nasmejao sam se jer je moj otac mrtav već dvadeset godina.

Ali ona je samo odmahnula glavom i pokazala sledeću poruku: „Ne taj otac.“