Gledala sam ženu svog ljubavnika i nisam mogla da vjerujem šta čujem. Umjesto da me ošamari i izbaci iz restorana, nudila mi je ogroman novac da izdam njenog muža.

„Zašto jednostavno ne pozovete policiju?“, upitala sam.

Nagnula se prema meni i šapnula: „Zato što je posljednji čovjek koji je pokušao da otvori tu kancelariju nestao prije osam mjeseci.“

Krv mi se sledila.

Iz torbe je izvadila fotografiju mlade djevojke. Imala je možda dvadeset godina, dugu crnu kosu i osmijeh koji me podsjetio na mene.

„Ovo je njegova prethodna sekretarica. I ona je dobila stan, automobil i obećanje da će jednog dana postati njegova žena.“

„Šta joj se dogodilo?“

„To upravo pokušavam da saznam.“

Te noći nisam spavala. Sutradan sam sačekala da direktor ode na poslovni sastanak. Imala sam ključ njegove kancelarije, ali ne i šifru za zaključanu prostoriju iza biblioteke.

Sjetila sam se da je uvijek koristio datum rođenja svoje kćerke. Ukucala sam šest cifara.

Brava je kliknula.

Unutra nije bilo ni zlata ni novca. Samo desetine fascikli, nekoliko telefona i veliki monitor.

Otvorila sam prvu fasciklu.

Na njoj je pisalo moje ime!

Unutra su bile moje fotografije, kopija lične karte, podaci o roditeljima i detalji svih naših susreta.

Zatim sam otvorila drugu.

Na njoj je bilo ime nestale sekretarice.

Odjednom se iza mene začuo glas.

„Znao sam da ćeš jednog dana postati previše radoznala.“

Direktor je stajao na vratima!

Pokušala sam da pobjegnem, ali mi je preprečio put.

„Ko te poslao? Moja žena?“

Ćutala sam.

On se nasmijao, izvadio telefon i pozvao nekoga.

„Dođi. Imamo problem.“

Deset minuta kasnije vrata su se otvorila. Ušla je njegova supruga!

„Bravo, djevojko“, rekla je hladno. „Uradila si tačno ono što smo očekivali.“

Nisam mogla da dišem.

„Vi ste zajedno u ovome?!“

Direktor je zaključao vrata.

„Moja žena pronalazi djevojke kojima treba novac. Ja im ponudim luksuz, a onda prikupimo dovoljno dokaza da ih možemo ucjenjivati.“

Pogledala sam njegovu suprugu.

„A nestala sekretarica?“

Prvi put joj je osmijeh nestao.

„Ona je pokušala da nas prijavi.“

Direktor je prišao stolu i izvadio ugovor.

„Potpiši da nam duguješ 200.000 evra ili će tvoje fotografije i snimci završiti kod svih koje poznaješ.“

Uzela sam olovku.

„Dobro. Potpisaću.“

Ali u tom trenutku neko je snažno udario u vrata.

„POLICIJA! OTVARAJTE!“

Direktor je problijedio.

Njegova supruga je počela da vrišti da sam ih namjestila.

Nisu znali da sam prethodne večeri razgovarala s bratom nestale djevojke. Bio je inspektor koji je mjesecima pokušavao da pronađe dokaz protiv njih.

Telefon sam ostavila uključen u džepu, a cijeli razgovor prenosio se policiji.

Oboje su uhapšeni.

Tri dana kasnije saznala sam da je nestala sekretarica živa. Pobjegla je u inostranstvo nakon prijetnji i sada je pristala da svjedoči.

A onda mi je inspektor pokazao još jedan dokument.

Na njemu je bio spisak od dvanaest djevojaka.

Moje ime bilo je posljednje.

„Znate li zašto vas je direktor izabrao?“, upitao me.

Odmahnula sam glavom.

„Zato što je vaša majka prije dvadeset godina radila za njega i otkrila njegovu prvu veliku prevaru. Htio je da joj se osveti preko vas.“

Tada sam shvatila da stan, automobil i luksuz nikada nisu bili pokloni.

Bili su mamac.

Danas imam običan posao, vozim polovan automobil i živim kao podstanar. Ali prvi put poslije dugo vremena mogu mirno da zaspim.

Jer sam naučila da najskuplji pokloni ponekad imaju cijenu koju nikakav novac ne može platiti.