Muž je podigao novčanicu sa poda, prišao mojoj majci i stavio joj je u ruku. Zatim se okrenuo prema svojoj majci i rekao toliko glasno da su svi gosti zaćutali:

„MAMA, ZNAŠ LI TI KOLIKO JE OVA ŽENA MORALA DA RADI DA BI NJENA KĆERKA DANAS BILA ONO ŠTO JESTE? A TI SE HVALIŠ HALJINOM KOJA KOŠTA VIŠE OD NJENE PENZIJE!“

Svekrva se podrugljivo nasmijala.

„Nemoj mi držati predavanja! Ja sam te rodila i odgojila! Valjda znam ko zaslužuje poštovanje!“

Muž je tada uradio nešto što nisam očekivala. Skinuo je sako, prišao mojoj majci i kleknuo pred nju.

„Oprostite mi što sam dozvolio da vas neko ovako ponizi u mojoj kući.“

Majka je počela da plače i molila ga da ustane. Ali on je nastavio:

„Kada sam prije tri godine ostao bez posla, ova žena nam je svakog ponedjeljka donosila hranu. Govorila je da je skuhala previše, da joj ne propadne. A ja sam tek kasnije saznao da je tih dana često večerala samo hljeb i jogurt.“

Pogledao je svoju majku.

„A TI SI TADA IMALA TRI STANA I NISI HTJELA DA MI POZAJMIŠ NI STO MARAKA!“

Svekrva je problijedjela.

„To su porodične stvari! Ne mora svako da zna!“, prosiktala je.

„A bilo je u redu da svi gledaju kako ponižavaš moju taštu?“

Zatim je uzeo mikrofon kojim smo ranije pjevali rođendansku pjesmu.

„Dragi gosti, izvinjavam se zbog ove sramote. Danas slavimo rođendan mog sina, a ne cijenu nečije garderobe.“

Svekrva je bijesno zgrabila torbu.

„AKO ONA OSTANE, JA ODLAZIM! BIRAJ, SINE!“

Muž je bez oklijevanja odgovorio:

„Neću birati između majke i tašte. Biram da moje dijete ne odrasta uz čovjeka koji ponižava druge.“

Svekrva je zalupila vratima tako snažno da je naš sin počeo da plače.

Moja majka je prišla mužu i tiho rekla:

„Sine, nisi morao zbog mene da se svađaš s majkom.“

On ju je zagrlio.

„Nisam se svađao zbog vas. Uradio sam ono što sam odavno morao.“

Te večeri moja majka je prvi put sjedila na počasnom mjestu za našim stolom. Muž je donio tortu, stavio našeg sina u njeno krilo i zamolio je da zajedno ugase svjećicu.

Kada su gosti otišli, pronašla sam onih sto maraka ispod tanjira.

Majka ih je ostavila uz ceduljicu:

„Dajte ovo unuku za prve cipelice. Moje su još dobre.“

Sjela sam na pod i zaplakala.

Sutradan smo joj kupili nove cipele. Nije htjela da ih prihvati dok joj muž nije rekao:

„Nisu zato što su vaše stare ružne. Nego zato što ste cijelog života kupovali drugima, a sebi nikada.“

Tada je zaplakala i zagrlila ga.

A ja sam shvatila da moja majka nikada nije bila siromašna onoliko koliko je svekrva bila siromašna u duši.