Sačekao sam da sin završi razgovor s majkom. Klečao je pored spomenika, milovao njenu fotografiju i šaputao nešto što nisam mogao čuti.

„Tata, možemo li sada kući?“, upitao je brišući suze rukavom.

U automobilu nije progovorio ni riječ. Čvrsto je držao praznu školsku torbu, a ja sam jedva čekao da stignemo kući i pročitam njegovo pismo.

Kada je zaspao, izvadio sam presavijeni papir koji mi je krišom stavio u džep.

Na vrhu je velikim, nespretnim slovima pisalo:

„DRAGA MAMA, OVO JE MOJE POSLJEDNJE PISMO TEBI.“

Srce mi je zastalo.

„Znam da si mi obećala bicikl ako budem imao sve petice. Tata kaže da ljudi koji odu na nebo ne mogu da se vrate. Ali ja sam mislio da ćeš ti možda moći ako budem dovoljno dobar.“

Ruke su počele da mi drhte.

„Zato sam učio svaki dan. Nisam se igrao s drugarima. Kad bih dobio četvorku, plakao sam u kupatilu da tata ne vidi. Mislio sam da se nećeš vratiti ako ne budem najbolji.“

Spustio sam papir. Nisam znao da moje dijete već godinu dana živi s takvom mišlju.

Nastavio sam čitati.

„Danas sam ti donio sve petice, ali ti nisi došla. Sad znam da nije do mene. Samo mi je žao što sam posljednji put, kad si bila u bolnici, bio ljut jer nisi mogla doći na moju školsku priredbu.“

Tada sam se slomio.

Sjetio sam se tog dana. Supruga je jedva govorila, ali me je zamolila da joj pokažem snimak priredbe. Gledala ga je tri puta i plakala.

Na dnu pisma stajalo je:

„MAMA, AKO ME NEKAKO ČUJEŠ, MOLIM TE, NEMOJ MISLITI DA SAM TE ZABORAVIO. SAMO VIŠE NE MOGU SVAKI DAN DA ČEKAM DA SE VRATIŠ.“

Ušao sam u sinovu sobu. Spavao je zagrljen s majčinom starom majicom.

Sjeo sam pored njega i zaplakao toliko glasno da se probudio.

„Tata, jesi li pročitao?“

Klimnuo sam glavom.

„Jesi li ljut što više neću čekati mamu?“

Privukao sam ga sebi.

„Sine, mama nikada nije otišla zato što ti nisi bio dovoljno dobar. I nikada nisi morao zaslužiti njenu ljubav peticama.“

Dječak je počeo da jeca.

„Ali tata, ja se više ne sjećam kako joj zvuči glas!“

Te riječi su me pogodile više od svega.

Odmah sam uzeo telefon i pronašao stari snimak. Na njemu je supruga držala našeg sina, tada četvorogodišnjaka, i pjevala mu uspavanku.

Čim je čuo njen glas, dječak je pružio ruke prema telefonu.

„TATA, TO JE MAMA! PUSTI JOŠ JEDNOM!“

Slušali smo snimak do kasno u noć.

Sutradan smo otišli da kupimo bicikl. Sin je izabrao plavi, baš kakav je nekada želio.

Kada smo izašli iz prodavnice, pogledao me je i rekao:

„Tata, mogu li danas da se igram? Ne moram više stalno da učim?“

Zagrlio sam ga nasred ulice.

„Možeš, sine. Mama bi najviše voljela da opet budeš srećan.“

Prvi put poslije godinu dana vidio sam ga kako se smije bez osjećaja krivice.

A njegovo pismo i danas čuvam.

Ne zbog petica, nego da nikada ne zaboravim koliko tuge može stati u srce jednog osmogodišnjeg dječaka.