„SINE, STANI! GDJE MI JE DRUGA CIPELA?!“

Zaledio sam se za volanom. Tetka moje žene, gospođa Milena, sjedila je pozadi i preturala po velikoj torbi.

„Kakva cipela?“, upitao sam, pokušavajući da zvučim normalno.

„Pa moja, crna, sa malom štiklom! Ponijela sam ih da se preobujem kad stignemo. Jednu sam našla, druge nema!“

Osjetio sam kako mi krv udara u glavu.

„Možda ste je zaboravili kod kuće“, promucao sam.

„NISAM, SINE! OBUJEŠ LI TI NEKAD DVIJE RAZLIČITE CIPELE?!“

Pogledao sam u retrovizor. Tetka je držala jednu crnu cipelu, potpuno istu kao onu koju sam prije pola sata izbacio kroz prozor!

Shvatio sam šta se dogodilo. Dok sam pretresao automobil, nisam ni primijetio njenu torbu koju je ranije ostavila na zadnjem sjedištu. Cipela je očigledno ispala kada je ubacivala stvari.

„Stanite, moram da pogledam ispod sjedišta!“, naredila je.

Zaustavio sam automobil na prvom proširenju. Tetka je izašla, otvorila vrata i počela da pretražuje pod.

„NEMA JE! PA GDJE JE MOGLA NESTATI?!“

Tada mi je zazvonio telefon. Zvala je supruga.

„Jeste li stigli? Je li tetka dobro?“

Prije nego što sam odgovorio, Milena mi je otela telefon.

„NIŠTA NIJE DOBRO! NESTALA MI JE CIPELA IZ AUTA!“

Žena je prasnula u smijeh.

„Tetka, pa neće cipela sama pobjeći!“

„E, TO I JA KAŽEM! NEKO JU JE MORAO IZBACITI!“

Osjetio sam kako mi noge klecaju.

Milena se okrenula prema meni i upitala:

„SINE, JESI LI TI NEŠTO IZBACIVAO KROZ PROZOR?“

Ćutao sam nekoliko sekundi, a onda priznao.

„Jesam.“

„ŠTA SI IZBACIO?!“

„Cipelu.“

Tetka je otvorila usta, a supruga je preko telefona viknula:

„ZAŠTO BI BACIO TETKINU CIPELU?!“

Nisam imao kud. Ispričao sam da sam prethodne večeri pozajmio automobil prijatelju koji je išao na sastanak s drugom ženom. Kada sam pronašao cipelu, pomislio sam da ju je njegova pratilja zaboravila.

Milena me je gledala kao da sam izgubio razum.

„ZNAČI, TI SI MOJU CIPELU BACIO DA BI SAKRIO TUĐU PREVARU?!“

Supruga je toliko smijala da je jedva dolazila do daha.

Ali tetki nije bilo smiješno.

„OKREĆI AUTO! NE IDEM JA U BANJU S JEDNOM CIPELOM!“

Vratili smo se skoro četrdeset kilometara. Zaustavljali smo se pored puta, zagledali travu i jarak, ali cipeli nije bilo ni traga.

Na kraju je tetka sjela u automobil, prekrstila ruke i rekla:

„VOZI U PRVU PRODAVNICU OBUĆE. I SPREMI NOVČANIK!“

Kupio sam joj nove cipele za 95 evra.

Mislio sam da je tu kraj mojim mukama, ali čim smo stigli u banju, tetka je pozvala moju suprugu.

„SVE SAM RIJEŠILA! TVOJ MUŽ MI JE KUPIO CIPELE JER JE MOJE BACIO KROZ PROZOR!“

Do večeri je cijela porodica znala šta se dogodilo.

A onda me je nazvao prijatelj kojem sam pozajmio automobil.

„Brate, je li sve prošlo kako treba?“

„JESTE! TVOJA AVANTURA ME KOŠTALA 95 EVRA I TRI SATA ŽIVOTA!“

Kada sam mu objasnio šta se dogodilo, toliko se smijao da je morao da prekine razgovor.

Od tada je prošlo dvije godine.

Tetka Milena i danas na svakom porodičnom okupljanju prepričava kako sam joj bacio cipelu kroz prozor.

A kada sam je prošlog ljeta ponovo vozio u banju, prije polaska mi je pružila kesu.

„Šta je ovo?“, upitao sam.

„MOJE CIPELE! DRŽI IH PORED SEBE, DA NE POMISLIŠ OPET DA SU OD NEKE ŠVALERKE!“

Od tada automobil nikome ne pozajmljujem za tajne sastanke.

JER SAM JEDINI ČOVJEK KOJI JE POKUŠAO DA SAKRIJE TUĐU PREVARU, A NA KRAJU MORAO ROĐENOJ ŽENI DA OBJAŠNJAVA ZAŠTO JE NJENOJ TETKI KUPOVAO CIPELE!