Stižemo u neko malo selo, a ona skreće s glavnog puta na usku ulicu punu starih kuća. Zaustavlja automobil ispred dvorišta u kojem su se sušile šarene prostirke, a nekoliko kokošaka šetalo oko bunara.

„Stigli smo!“, rekla je veselo.

Pogledao sam je zbunjeno. Moja djevojka, koja nije htjela da sjedne u kafić ako stolnjak ima fleku, odrasla je ovdje?!

Prije nego što sam uspio bilo šta da kažem, iz kuće je istrčala žena u staroj kecelji.

„SINE MOJ, PA GDJE SI TI MENI?!“, povikala je i zagrlila moju djevojku.

Ona se nasmijala, ali se odmah odmakla.

„Mama, rekla sam ti da se presvučeš prije nego što dođemo!“

Ženi je osmijeh nestao s lica.

Za stolom nas je čekao njen otac, čovjek grubih ruku, u radnoj odjeći. Upravo se vratio iz štale. Ponudio me je domaćom rakijom, a majka je iznijela pitu i pečenje.

„Izvinite što nije sve ljepše spremljeno“, rekla je žena. „Od jutros radimo.“

Moja djevojka je pogledala tanjire.

„MAMA, ZAR NISI MOGLA IZNIJETI ONAJ NOVI SERVIS?!“

Njen otac je spustio viljušku.

„Ćerko, majka je od pet jutros na nogama. Nemoj je sramotiti pred gostom.“

Ona je prevrnula očima.

„Tata, samo želim da sve izgleda pristojno!“

Tada sam primijetio fotografiju na zidu. Na njoj je moja djevojka, kao djevojčica, hranila prase i smijala se od uha do uha.

„Je li ovo ona?“, upitao sam.

Majka se ozarila.

„Jeste! Nije bilo vrednijeg djeteta u selu. Čuvala je stoku, muzla krave, sve nam pomagala!“

Djevojka je naglo ustala.

„MAMA, PRESTANI DA PRIČAŠ O TOME!“

U sobi je zavladala neprijatna tišina.

Poslije ručka izašao sam s njenim ocem u dvorište. Pokazao mi je staru štalu i traktor koji je još otplaćivao.

„Sve smo prodavali da je školujemo. Neka je, samo da ona ima bolji život“, rekao je ponosno.

A onda je tiho dodao:

„Samo nas se, izgleda, sada stidi.“

Te riječi su me pogodile.

Kada smo krenuli kući, njena majka nam je spakovala sir, jaja i domaći hljeb.

„NE TREBA NAM TO! NEĆU DA MI AUTO MIRIŠE NA SIR!“, odbrusila je moja djevojka.

Majka je polako spustila kesu.

Tada više nisam mogao da ćutim.

„Znaš šta? Nije problem što si odrasla na selu. Problem je što se stidiš ljudi koji su radili da bi ti danas mogla da glumiš damu!“

Pogledala me je zaprepašteno.

„TI MENE PONIŽAVAŠ PRED MOJIM RODITELJIMA?!“

„Ne. Ti njih ponižavaš otkako smo stigli.“

Cijelim putem do grada nismo razgovarali.

Sutradan me je nazvala i rekla da pretjerujem. Objasnila je da je godinama pokušavala da pobjegne od siromaštva i da ne želi da je iko povezuje s takvim životom.

„Niko te ne osuđuje zbog siromaštva“, odgovorio sam. „Ali ja ne mogu da zamislim brak sa ženom koja se stidi sopstvene majke.“

Raskinuli smo poslije nekoliko dana.

Mjesec dana kasnije pozvao me je njen otac. Želio je samo da mi zahvali što sam ih tog dana poštovao.

Rekao mi je da im kćerka nije dolazila od našeg raskida.

Dugo sam razmišljao o tom razgovoru.

Nije me razočaralo to što moja djevojka nije odrasla u luksuzu. Naprotiv, njeni roditelji bili su najpošteniji ljudi koje sam upoznao.

Razočaralo me je što je svoju prošlost pokušavala da sakrije tako što je ponižavala one koji su joj sve omogućili.

TOG DANA SAM SHVATIO DA DAMU NE ČINE SKUPE HALJINE, PARFEMI I LIJEPI MANIRI, NEGO NAČIN NA KOJI SE ODNOSI PREMA LJUDIMA OD KOJIH NEMA NIKAKVE KORISTI.