„Dolazim odmah, samo izdrži!“, rekao je mladi komšija. Čuo sam kako viče ženi da uzme ključeve od auta, a onda se veza prekinula.

Pokušao sam da ustanem, ali me presjekao bol u grudima. Telefon mi je ispao iz ruke. Posljednje čega se sjećam bilo je lupanje na vratima i nečiji glas koji doziva moje ime.

Probudio sam se u bolnici, priključen na aparate. Pored kreveta sjedio je moj komšija Marko, blijed i neispavan.

„Zlato, spasio si me“, prošaputao sam.

On je spustio glavu.

„Čiko, nemojte tako. Da smo stigli deset minuta kasnije, ko zna šta bi bilo.“

Ljekar mi je objasnio da sam imao srčani udar i da je brza reakcija bila presudna.

Narednih dana Marko i njegova supruga Jelena dolazili su svakodnevno. Donosili su mi čistu odjeću, voće i sve što mi je trebalo.

Ali trećeg dana primijetio sam da Marko ima modricu na licu.

„Šta ti se dogodilo?“, upitao sam.

„Ništa, čiko. Mala nezgoda.“

Jelena je odmah zaplakala.

„Reci mu istinu! Ionako ćemo morati da se selimo!“

Tada sam saznao da je Marko, kada sam ga pozvao, bio na poslu. Šef mu nije dozvolio da ode, pa je istrčao iz radionice usred smjene. Zbog toga je dobio otkaz. Kada se vratio po zaostalu platu, posvađali su se i šef ga je udario.

„Zašto mi niste rekli?“, pitao sam.

Marko je slegnuo ramenima.

„Čiko, šta sam trebalo? Da vas pustim da umrete zbog jedne dnevnice?“

Te noći nisam mogao da zaspim.

Sjetio sam se svih godina provedenih u Njemačkoj i Austriji, svih praznika koje sam proveo sam i novca koji sam štedio za starost.

A onda sam shvatio da me je od smrti spasio čovjek koji jedva ima za kiriju.

Kada sam izašao iz bolnice, pozvao sam Marka i Jelenu na ručak.

„Djeco, imam jedan prijedlog“, rekao sam.

Marko se nasmijao. „Ako treba drva da cijepamo, samo recite.“

„Ne. Hoću da se preselite kod mene.“

Oboje su zanijemili.

Objasnio sam im da kuća ima dva odvojena sprata i da gornji godinama stoji prazan. Ponudio sam im da tu žive bez kirije dok ne stanu na noge.

Jelena je počela da plače, a Marko je odmahnuo glavom.

„Ne možemo to prihvatiti. Vi ste nam već mnogo pomogli.“

„A ti si meni spasio život!“

Poslije nekoliko dana pristali su.

Marko je ubrzo našao novi posao, a Jelena se zaposlila u obližnjoj prodavnici. Kuća koja je godinama bila tiha ponovo se ispunila smijehom.

Godinu dana kasnije rodila im se djevojčica.

Kada su se vratili iz porodilišta, Marko mi je pružio bebu i rekao:

„Čiko, upoznajte Milicu. A znate li koga smo izabrali za kuma na krštenju?“

„Koga?“

„Vas. Ako pristanete.“

Nisam mogao da zadržim suze.

Danas imam 67 godina. Srce mi je slabije nego nekada, ali kuća mi je puna života. Milica me zove deda, a Marko i Jelena nikada mi ne dozvoljavaju da sam idem na ljekarske kontrole.

Nedavno me je jedan rođak pitao zašto toliko pomažem ljudima koji mi nisu ništa u rodu.

Odgovorio sam mu:

„CIJELI ŽIVOT SAM RADIO DA BIH IMAO NOVAC ZA STAROST. A KADA SAM MISLIO DA UMIREM, NISU ME SPASILE PARE KOJE SAM ZARADIO, NEGO ČOVJEK KOJEM SAM VJEROVAO.“

I prvi put u životu više se ne bojim da ću starost dočekati sam.