„ŠTA SI URADIO S MOJIM OCEM?!“, vrisnula sam toliko glasno da su me komšije čule.

Muž je hladno odgovorio: „Odvezao sam ga tamo gdje će imati njegu. Neću više da živim kao u bolnici.“

„U koji dom? Reci mi odmah!“

„Ne moraš sve da znaš. Potpisao sam šta je trebalo.“

Prekinula sam vezu i počela da zovem domove za stare. Nigdje nisu imali čovjeka s očevim imenom. Ruke su mi drhtale dok sam pretraživala njegove stvari. Nestala su mu dokumenta, lijekovi i invalidska kolica.

Otišla sam pravo u policiju.

Kada sam ispričala šta se dogodilo, dežurni policajac pozvao je muža. Ovaj je tvrdio da je otac dobrovoljno otišao kod rođaka.

„Kojeg rođaka?“, upitala sam. „Moj otac nema nikoga osim mene!“

Dva sata kasnije zazvonio mi je telefon. Zvala je žena iz sela udaljenog četrdeset kilometara.

„Je li vaš otac čovjek koji teško govori i hoda uz pomoć štapa?“

Srce mi je zastalo.

„Jeste! Gdje je?“

„Kod mene je. Moj muž ga je jutros pronašao na autobuskoj stanici. Bio je promrzao i nije mogao da objasni gdje treba da ide.“

Odmah sam krenula.

Kada sam ušla u kuću, otac je sjedio pored peći, umotan u ćebe. Ugledao me je i počeo da plače.

„Tata, šta se dogodilo?“

Jedva je izgovorio: „Rekao je… da me ti više nećeš.“

Zagrlila sam ga i zaplakala.

Žena mi je objasnila da je muž prethodne večeri dovezao oca do stanice, ostavio mu nešto novca i rekao da će ga ujutru pokupiti rođak.

Ali niko nije došao.

Odvela sam oca na ljekarski pregled, a zatim policiji ispričala sve što sam saznala.

Kada sam se vratila kući, muž je sjedio ispred televizora.

„Našla si ga?“, upitao je.

„Jesam. A sada spakuj svoje stvari.“

Počeo je da viče da je sve radio zbog našeg braka.

„Zbog braka si ostavio bolesnog čovjeka samog na stanici?!“

Tada je izgovorio nešto što me je dodatno zaboljelo.

„Tvoj otac ionako neće još dugo živjeti!“

Skinula sam burmu i spustila je na sto.

„Onda neću izgubiti ni jedan jedini dan koji mi je ostao s njim zbog tebe.“

Muž se nasmijao, uvjeren da blefiram.

Ali već narednog jutra otišla sam kod advokata i pokrenula razvod. Policiji sam predala sve podatke o očevom ostavljanju na stanici.

Otac se narednih mjeseci polako oporavljao. Uz rehabilitaciju je ponovo počeo samostalnije da hoda.

Jednog popodneva, dok smo pili kafu, uhvatio me je za ruku.

„Kćeri, ja sam tebi uništio brak.“

Pogledala sam ga zaprepašteno.

„Tata, nisi ti ništa uništio.“

„Da nisam došao kod vas, možda biste još bili zajedno.“

Tada sam mu rekla ono što sam odavno trebala:

„ČOVJEK KOJI MOŽE DA OSTAVI BOLESNOG STARCA NA ULICI, JEDNOG DANA BI OSTAVIO I MENE KADA MU POSTANEM TERET!“

Otac je zaplakao, ali ovog puta od olakšanja.

Godinu dana kasnije razvod je bio završen. Otac je i dalje živio sa mnom, a ja sam prvi put poslije mnogo godina osjećala mir.

Muž je nekoliko puta pokušao da se pomirimo. Govorio je da je pogriješio i da zaslužuje drugu šansu.

Nisam pristala.

Jer sam one noći, dok sam tražila oca po bolnicama i domovima, shvatila jednu stvar: nisam morala da biram između muža i oca. Morala sam da biram između čovječnosti i čovjeka koji je više nije imao.