Pogledala sam papir koji mi je gurnuo pod nos. Ruke su mi drhtale od poniženja, ali nisam htjela da zaplačem pred čovjekom koji me dvadeset godina zvao najboljom radnicom.

„Neću ništa potpisati. Ako mislite da sam lopov, pozovite policiju odmah!“

Direktor je udario šakom o sto.

„Imaš pet minuta da se predomisliš! Poslije toga letiš napolje bez dinara!“

Uzela sam telefon i sama pozvala policiju. Kada je shvatio šta radim, pokušao je da mi otme telefon, ali je kolega Dragan stao između nas.

„Direktore, dosta je! Svi smo vidjeli šta joj radite!“

Policija je stigla za dvadesetak minuta. Direktor je odmah promijenio priču. Tvrdio je da me nije optužio za krađu, već da je samo želio da provjeri šta se dogodilo.

Tada sam pred policajcima izvadila papir koji mi je dao da potpišem.

„Ako nisam osumnjičena, zašto me tjera da priznam da dobrovoljno napuštam posao?“

Jedan policajac zatražio je da vidi snimke nadzornih kamera. Direktor je rekao da kamere već tri dana ne rade.

Ali tada se javio mladi radnik iz druge smjene.

„To nije tačno! Sinoć sam gledao snimak kada smo tražili izgubljeni ključ od kombija!“

Direktor je problijedio.

Policajci su zatražili da se snimci sačuvaju. Pregledom je utvrđeno da je direktorov sestrić, koji je radio u nabavci, prethodne večeri iznio nekoliko kutija kroz sporedni izlaz.

Direktor je odmah počeo da ga opravdava, tvrdeći da je roba odvezena kupcu.

Međutim, u evidenciji nije bilo ni otpremnice ni računa!

Najgore je tek uslijedilo. Dragan mi je kasnije priznao da je direktor još prethodnog dana tražio od njega da kaže kako me vidio da iznosim robu. Kada je odbio, zaprijetio mu je otkazom.

Shvatila sam da su namjeravali da svu odgovornost prebace na mene!

Naredne sedmice angažovala sam advokata. Podnijela sam prijavu inspekciji rada i pokrenula postupak zbog nezakonitog postupanja prema meni.

Direktor je pokušao da me nagovori da povučem prijave. Čak mi je ponudio tri plate da ćutim!

Odbila sam.

Poslije nekoliko mjeseci spor je završen nagodbom. Firma mi je isplatila zaostale zarade i dogovorenu naknadu, a ja sam odlučila da se više ne vraćam.

Za nestalu robu vođen je poseban postupak, a direktorov sestrić ostao je bez posla.

Danas radim u drugom skladištu. Plata mi je nešto veća, ali najvažnije je što me niko ne ponižava.

Prije nekoliko dana srela sam bivšeg direktora ispred prodavnice.

Spustio je pogled i promrmljao: „Mogli smo sve riješiti bez policije.“

Pogledala sam ga i odgovorila:

„Mogli smo. Da ste me tretirali kao čovjeka, a ne kao lopova.“

Dvadeset godina sam vjerovala da će me pošten rad zaštititi od nepravde. Tog dana sam naučila nešto mnogo važnije: poštenje ne znači da moraš ćutati dok te neko ponižava!