Soba 22

Kada sam stigla pred hotel, već sam se pitala šta mi je ovo trebalo. Mogla sam da okrenem automobil i vratim se kući, ali sam ipak ušla. U liftu mi je srce tuklo toliko jako da sam jedva čula zvuk kada su se vrata otvorila.

Soba 22 bila je na kraju hodnika. Pokucala sam.

Vrata je otvorio on. Bio je u civilu, ozbiljan, potpuno drugačiji od muškarca koji mi se dopadao mjesecima.

„Uđi. Moram nešto da ti pokažem.“

Na stolu nije bilo ni vina ni romantične večere. Samo laptop, nekoliko fotografija i fascikla. Na prvoj fotografiji bio je — moj muž.

„Šta je ovo?“ pitala sam.

„Zato sam te pozvao.“

Rekao mi je da već mjesecima rade na slučaju krijumčarenja skupih automobila i falsifikovanih dokumenata. Jedan od ljudi koje prate posljednjih sedmica nekoliko puta se sastajao sa mojim mužem.

Počela sam da se smijem od nervoze.

„Moj muž radi u računovodstvu.“

„Znam“, odgovorio je. „Upravo zato nam je zanimljiv.“

Okrenuo je laptop prema meni. Na snimku sa nadzorne kamere vidjela sam muža kako predaje kovertu nepoznatom čovjeku.

„Ne vjerujem.“

Tada mi je pokazao drugu fotografiju. Moj automobil parkiran ispred skladišta na periferiji grada.

„Ja nikada nisam bila tamo!“

„Znamo.“

Odjednom sam shvatila zašto me je pozvao tajno. Nije želio aferu. Trebala sam mu kao svjedok.

U tom trenutku zazvonio mi je telefon.

Muž.

Nisam se javila.

Sekundu kasnije stigla je poruka:

„Kako je kod prijateljice?“

Krv mi se sledila.

Žandarm je pogledao ekran i tiho rekao: „Ne odgovaraj.“

Tada je neko pokucao na vrata sobe.

Tri kratka udarca.

On je istog trenutka ustao i pokazao mi da ćutim. Prišao je vratima i pogledao kroz špijunku.

Lice mu se promijenilo.

„Ko je?“ prošaptala sam.

Nije stigao da odgovori. Telefon mi je ponovo zavibrirao.

Nova poruka od muža:

„Otvori mu.“

Pogledala sam prema vratima i shvatila da moj muž zna gdje sam.

Žandarm je pozvao kolege, a čovjek iz hodnika pokušao je da ode. Uhvatili su ga kod lifta. Kod njega su pronašli drugi telefon, a u njemu prepisku sa mojim mužem.

Te noći nisam otišla kući.

U narednim danima saznala sam istinu. Moj muž nije bio vođa nikakve grupe, ali je mjesecima preko firme sređivao papire za vozila za koja je znao da su sumnjivog porijekla. Kada je shvatio da ga prate, pokušao je preko mene da otkrije koliko policija zna.

Najviše me zaboljelo kada su mi pokazali posljednju njegovu poruku uhapšenom čovjeku:

„Prati nju. Ako ode kod njega, znači da su mi za petama.“

Mjesecima sam mislila da krijem nešto od muža.

A te večeri u sobi 22 shvatila sam da je on mnogo duže krio cijeli jedan život od mene.