Tri papira sa mojim potpisom

Ruke su mi se tresle dok sam gledala papire. Na svakom je stajalo moje ime, broj lične karte i potpis koji je na prvi pogled zaista ličio na moj. Iznosi su bili različiti, ali kada sam ih sabrala, shvatila sam da je riječ o 45.000 KM.

Čula sam ključ u bravi. Marko je ušao i čim je ugledao papire na stolu, zastao je.

„Odakle ti ovo?“

„Bolje pitanje je odakle tebi moj potpis.“

Pokušao je da kaže da će mi sve objasniti, ali sam mu ispričala za dvojicu muškaraca ispred posla. Tada mu je lice potpuno problijedjelo.

Sjeo je i priznao.

Počelo je prije godinu dana sa kladionicom. Prvo pedeset, pa sto maraka. Onda je počeo da igra veće iznose, ubijeđen da će jednim dobitkom vratiti sve što je izgubio. Kada je potrošio svoju ušteđevinu, pozajmio je od prijatelja. Kada više niko nije htio da mu daje novac, pronašao je ljude koji jesu.

„Koliko duguješ?“

Ćutao je.

„Marko, koliko?“

„Skoro osamdeset hiljada.“

Nisam mogla da govorim.

Objasnio je da je moj potpis falsifikovao kako bi pokušao da dođe do dodatnog novca. Ali ni to nije bilo dovoljno. Dug je rastao, a posljednjih sedmica više nije ni kockao da bi dobio — kockao je samo da bi pokušao vratiti prethodni dug.

Tada mu je zazvonio telefon.

Na ekranu nije bilo imena.

Javio se, saslušao nekoliko sekundi i samo rekao: „Do petka.“

Kada je prekinuo, pitala sam šta će se dogoditi u petak.

Pogledao je prema prozoru.

„Traže automobil.“

„Neka ga uzmu.“

„Nije samo automobil.“

Tada je iz druge ladice izvadio još jedan papir.

Na njemu je bila adresa mog stana, onog koji sam naslijedila od roditelja.

Tada sam shvatila zašto su mi pokazali fotografiju zgrade.

Uzela sam dokumente, ličnu kartu i ključeve automobila.

„Gdje ideš?“ pitao je.

„Tamo gdje si ti trebalo da odeš čim si napravio prvi lažni potpis.“

Sutradan sam prijavila falsifikovane dokumente i prijetnje, a zatim otišla u banku i kod advokata. Marku sam jasno rekla da njegov dug neću vraćati prodajom svoje imovine.

Ali najveći šok tek je uslijedio.

Kada su počeli provjeravati dokumentaciju, utvrđeno je da na jednom papiru uopšte nije bio samo moj falsifikovani potpis.

Bio je i potpis Markovog rođenog brata.

Pozvala sam ga.

Sa druge strane nastala je tišina.

A onda je rekao:

„Znam za dug. Ja sam mu prvi dao novac.“

„Koliko?“

Duboko je udahnuo.

„Bojim se da Marko nije rekao ni pola istine. Dug nije 80.000.“

Zastao je, pa izgovorio cifru od koje mi je telefon zamalo ispao iz ruke:

„Prešao je 150.000 KM.“

Tog trenutka sam shvatila da više ne pokušavam da spasem njegov novac.

Pokušavala sam da spasim sebe i svoju djecu od života koji je Marko prokockao bez našeg znanja.