„Dobro sam“, rekla je, sklanjajući tanjir, „samo sam odlučila da ne trošim snagu na svađu.“ Zvučalo je kao oproštaj. Te noći sam pronašao kofer u dnu ormara. U njemu su bile njene stvari i karta za voz u jednom smeru. Nije me iznenadio odlazak. Iznenadilo me je što je pored karte ostavila spisak svega što treba da uradim dok je nema: račun za struju, termin kod zubara za ćerku, broj majstora za bojler. Čak i tada je mislila na nas.

Ujutru sam joj rekao da sam video kofer. Nije vikala. „Odlazim kod sestre na nekoliko nedelja“, odgovorila je. „Ne zbog njega. Zbog sebe. Ne znam da li mogu da živim s tobom, a da svaki put kad zazvoni telefon ne pomislim da ponovo lažeš.“ Hteo sam da obećam da se to neće ponoviti, ali obećanje sam već jednom pogazio. Pitao sam šta joj je potrebno da preuzmem kod kuće i prestao da tražim rečenicu koja bi je zadržala.

Na stanici je ćerki rekla da će je zvati svake večeri. Meni je pružila ključeve drugog auta. „Nemoj da joj kažeš da sam otišla zbog posla.“ Pristao sam. Kad smo se vratili kući, seo sam s ćerkom i objasnio joj, primereno njenim godinama, da smo mama i ja povredili jedno drugo i da ona nije kriva. Ispravila me je: „Ti si povredio mamu.“ Nisam imao odgovor kojim bih to ublažio.

Narednih nedelja nisam slao bukete ni molbe. Prekinuo sam kontakt sa ženom s kojom sam je prevario, zakazao razgovor sa terapeutom i naučio da vodim kuću bez uputstva na frižideru. Ženi sam slao samo dogovore o ćerki i odgovarao iskreno kada bi me nešto pitala. Jednog dana me je pozvala da prošetamo. Rekla je da joj je kod sestre prvi put posle mnogo vremena bilo mirno.

„Ne vraćam se sada“, dodala je. „Možda nikada.“ Bolelo je, ali nisam pregovarao o njenom miru. Dogovorili smo se kako ćemo brinuti o ćerki i kada ćemo opet razgovarati. Njena nežnost nije bila znak da je zaboravila. Bila je način da ode bez još jedne bitke. Moja prva poštena odluka posle petnaest godina bila je da je pustim.