Svekar je sjedio u fotelji pored kreveta, potpuno obučen, sa šoljicom kafe u ruci. Gledao je pravo u mene. Instinktivno sam povukla čaršav do vrata i vrisnula:

„Šta vi radite ovdje?!“

On je samo podigao obrve. „Ja? Čekam da se moj sin probudi.“

Okrenula sam se prema drugoj strani kreveta — prazno. Muža nije bilo. Srce mi je tuklo kao ludo. Pitala sam gdje je, a svekar je mirno otpijao kafu kao da je najnormalnija stvar sjediti pored polugole snahe dok spava.

„Otišao je po doručak.“

„I ostavio vas ovdje?!“

Tada su se otvorila vrata. Muž je ušao noseći kesu iz pekare. Čim me je vidio prestravljenu i oca pored kreveta, zastao je.

„Tata, rekao sam ti da čekaš u dnevnoj!“

Svekar se odmah branio: „Čekao sam. Onda sam čuo da neko ustaje, pa sam mislio da ste budni.“

„Pa zar ne vidiš da spava?!“

Navukla sam ogrtač i izašla iz sobe bijesna. Ali pravi šok tek je slijedio.

U kuhinji sam ugledala kofer.

„Čiji je ovo kofer?“

Muž je spustio pogled. Svekar je odgovorio umjesto njega:

„Moj. Biću kod vas neko vrijeme.“

„Koliko je to neko vrijeme?“

Ponovo tišina.

Na kraju je muž priznao da je njegov otac prodao stan. Kupac je tražio da se odmah iseli, a novi stan koji je planirao kupiti još nije bio završen.

„Pričamo o desetak dana“, rekao je muž.

Svekar ga je pogledao. „Kakvih deset dana? Rekli su možda dva mjeseca.“

Skoro sam ispustila šolju.

Najgore od svega bilo je što je muž sve znao već dvije sedmice, a meni nije rekao ni riječ. Sinoć, dok smo planirali vikend samo za nas, on je znao da će mu otac ujutro doći sa koferom.

„Zašto mi nisi rekao?“

„Znao sam da ćeš se naljutiti.“

„Ne ljutim se zato što mu treba pomoć. Ljuta sam zato što svi znaju šta se dešava u mojoj kući osim mene!“

Svekar je tada dobacio: „Pa ovo je i kuća mog sina.“

To je bila posljednja kap.

Rekla sam mu da može ostati dok ne riješi stan, ali pod jasnim uslovima: nema ulaska u našu spavaću sobu, nema dolazaka bez najave i nema odlučivanja u naše ime. A mužu sam rekla da više nikada ne želim da posljednja saznam ko se useljava u kuću u kojoj i ja živim.

Svekar se uvrijedio i dva sata kasnije otišao kod svoje sestre.

Muž je pokušao da me ubijedi da sam pretjerala, sve dok ga nisam pitala:

„Kako bi se ti osjećao da se probudiš go, a moja majka sjedi pored kreveta i pije kafu?“

Ćutao je.

Poslije nekoliko sekundi samo je rekao:

„Dobro. Shvatio sam.“

Od tada imamo jedno pravilo koje nikada više nismo prekršili:

Ko god želi da prespava kod nas — prvo moramo oboje reći DA.