Igra koja je otišla predaleko

…stavila sam gaćice u torbicu, popravila haljinu i vratila se za šank. Srce mi je lupalo kao ludo. Nisam ni znala šta zapravo pokušavam dokazati — sebi ili mužu.

Nekoliko minuta kasnije prišao mi je muškarac kojeg sam ranije primijetila. Bio je desetak godina mlađi od mene. Naručio mi je piće i rekao: „Cijelo veče gledam hoćete li mi dati priliku da vam priđem.“

Nasmejala sam se. Odjednom je sve djelovalo mnogo ozbiljnije nego kada smo muž i ja smišljali pravila u hotelskoj sobi.

Pogledala sam prema drugom kraju lokala. Muža nisam vidjela.

Muškarac me pitao želim li da izađemo na terasu. Pristala sam. Tamo me je uhvatio za ruku i približio se. U tom trenutku zazvonio mi je telefon.

Muž.

Nisam se javila.

Pomislila sam: „Dogovor je bio bez ljutnje.“

Ali onda je stigla poruka:

„Ja sam našao.“

U stomaku mi se sve okrenulo.

Odjednom me više nije zanimalo ni takmičenje ni muškarac pored mene. Izvinila sam se i utrčala unutra. Zvala sam muža, ali se nije javljao.

Poslije deset minuta ugledala sam ga.

Sjedio je za stolom sa ženom u crvenoj haljini. Bila je mlađa, sređena i prelijepa. Smijala se nečemu što joj je govorio, a njegova ruka bila je preko naslona njene stolice.

Prvi put poslije dvadeset godina vidjela sam svog muža kao muškarca kojeg bi neka druga žena mogla poželjeti.

I tada me pogodila ljubomora koju uopšte nisam očekivala.

Prišla sam stolu.

„Možemo li razgovarati?“

Muž me pogledao i mirno rekao: „Zar se nismo dogovorili?“

Nisam imala odgovor.

Žena je ustala, nasmiješila se i otišla prema šanku. Muž je odmah ustao za njom.

Uhvatila sam ga za ruku.

„Ne mogu.“

„Šta ne možeš?“

„Ovo. Bila sam idiot.“

Gledao me nekoliko sekundi, a onda počeo da se smije.

Bila sam bijesna.

Tada se žena u crvenoj haljini vratila i rekla: „Hoćete li joj konačno reći?“

Ispostavilo se da je to njegova koleginica koju je slučajno sreo u lokalu. Kada joj je ispričao našu suludu opkladu, pristala je da odglumi da ju je upravo upoznao.

„Znači, nisi našao nikoga?“

„Jesam“, rekao je.

Uozbiljila sam se.

Pokazao je prema meni.

„Tebe. Ponovo.“

Te večeri vratili smo se zajedno u hotel. Moju glupu „pripremu“ iz toaleta nisam ni upotrijebila.

Ali ta igra nam je otkrila nešto mnogo važnije.

Dvadeset godina smo bili toliko naviknuti jedno na drugo da smo zaboravili da možemo jedno drugo i izgubiti.

Od tada se više nikada nismo takmičili ko će prije pronaći nekog drugog.

Počeli smo da se takmičimo ko će češće iznenaditi onog koga već ima.