Pogledao me je, ali nije uradio ono što sam očekivala. Brzo je skrenuo pogled, uzeo jaknu sa stolice i mirno rekao: „Obuci se. Ovo nije u redu.“

Zaledila sam se. Bila sam ubijeđena da će makar pokušati nešto, da ću imati dokaz da nije tako savršen kako se predstavlja. Umjesto toga, osjećala sam se glupo. Podigla sam peškir i kroz smijeh rekla da sam se samo šalila.

„Ne šališ se“, odgovorio je. „Testiraš me. Samo ne znam zašto.“

U tom trenutku začuli smo ključ u bravi. Cimerka se vratila ranije. Ušla je nasmijana, ali kad je vidjela mene u peškiru i njega kako stoji kraj vrata sa jaknom u ruci, lice joj se potpuno promijenilo.

„Šta se ovdje desilo?“

Prije nego što sam stigla da smislim bilo kakvo opravdanje, on joj je rekao sve. Bez uljepšavanja. Kako sam izašla iz kupatila, šta sam uradila i šta sam pokušavala da provjerim.

Gledala me je kao stranca.

„Zašto?“

Rekla sam joj istinu. Bila sam ljubomorna. Ne toliko na njega koliko na nju. Godinama smo imale isto — malo novca, stare stvari, brigu kako ćemo platiti stan. A onda je njoj odjednom krenulo. Imala je nekoga ko je poštuje, izvodi, pomaže joj i govori o zajedničkoj budućnosti. Meni je izgledalo nepravedno.

Očekivala sam svađu. Da viče, izbaci me iz stana, možda čak i udari.

Ali ona je samo sjela.

„Znaš li šta je najgore?“, pitala je. „Da si mi rekla da si ljubomorna, podijelila bih s tobom posljednjih deset maraka. Ali ti si pokušala da mi uzmeš nešto što se novcem ne kupuje.“

Te riječi su me pogodile jače od bilo kakve uvrede.

On je prišao njoj, uzeo je za ruku i rekao: „Idemo.“

Na vratima se okrenula prema meni.

„Imaš mjesec dana da pronađeš drugi stan.“

Sljedeće četiri sedmice jedva smo razgovarale. Ona nije promijenila odluku. Ja sam pronašla malu sobu na drugom kraju grada i otišla.

Prošlo je skoro godinu dana kada sam je slučajno srela ispred jedne prodavnice. Na ruci joj je bio prsten.

„Udaješ se?“, pitala sam.

Klimnula je.

Skupila sam hrabrost i izvinila joj se. Ovog puta bez opravdanja i bez „ali“.

Dugo me je gledala, a onda rekla: „Oprostila sam ti odavno. Samo ti više ne vjerujem.“

Tada sam shvatila razliku.

Oprost ponekad dobiješ.

Povjerenje moraš ponovo zaslužiti.