„Ja tamo ne ulazim. Zar vi stvarno živite ovako?“

Za stolom je nastala tišina. Majka je spustila pogled, a otac se samo nakašljao. Brat je pocrvenio i tiho rekao Miri da nije u redu da tako govori pred svima.

Ali ona nije stala.

„Izvini, ali ja sam odrasla u gradu. Nisam navikla da idem u WC preko dvorišta. Ako ćemo nas dvoje sutra imati djecu, ne želim da dolaze ovdje i gledaju ovo.“

Te riječi su me zaboljele više zbog roditelja nego zbog mene. Otac je godinama radio od jutra do mraka, a sve što je imao ulagao je u nas. Bratu je plaćao fakultet, stanarinu, knjige, slao mu novac kad god bi zatražio.

Majka je ustala da skloni tanjire, ali sam vidjela da joj ruke drhte.

Tada se otac prvi put oglasio.

„Miro, nije sramota imati poljski WC. Sramota je poniziti domaćina za stolom za kojim jedeš.“

Mira je uzela torbu i izašla. Brat je potrčao za njom.

Poslije nekoliko mjeseci javio je da se ženi. Na svadbu smo otišli svi. Mira je bila ljubazna, ali hladna. Kasnije su kupili lijep stan u gradu. Brat nam je pričao kako su „uspjeli“, a Mira se često hvalila kako su sve stekli sami.

Godine su prolazile.

Otac se razbolio, a poslije njegove smrti majka mi je dala fasciklu sa dokumentima.

„Ovo je tata rekao da dam tvom bratu.“

Otvorila sam je i zanijemila.

Unutra su bile uplatnice i ugovor. Otac je prije petnaest godina prodao komad zemlje koji je naslijedio od svog oca i bratu dao novac za učešće za stan.

Onaj isti stan kojim se Mira godinama ponosila.

Pozvala sam brata. Došao je sa Mirom. Stavila sam dokumente na sto.

Brat ih je pogledao i zaplakao.

Mira je ćutala.

A onda je majka iz stare koverte izvadila još jedan papir. Bio je to očev rukopis:

„Sine, nikad joj nisam rekao odakle je novac. Nisam htio da ti kvarim brak. Samo te molim jedno — nemoj nikada da se stidiš kuće iz koje si otišao.“

Mira je spustila glavu.

Poslije nekoliko minuta jedva je izgovorila:

„Ja sam onog dana bila užasna.“

Majka joj nije ništa prebacila. Samo je rekla:

„Nisi ti ponizila naš WC, dijete. Ponizila si čovjeka koji je prodao svoju zemlju da biste vi imali kupatilo.“

Mira je tada prvi put pred nama zaplakala.

Danas je na mjestu starog poljskog WC-a kupatilo koje je brat napravio majci.

A iznad vrata je okačio malu drvenu pločicu sa očevom rečenicom:

„Kuća nije siromašna ako u njoj žive ljudi koji se ne stide jedni drugih.