Nekoliko sekundi sam ga gledala, uvjerena da nisam dobro čula. Onda sam ustala i rekla da intervju smatram završenim.

Direktor se samo naslonio u stolicu. „Nemoj tako brzo. Znaš koliko djevojaka bi pristalo?“

„Onda zaposlite neku od njih“, odgovorila sam i krenula prema vratima.

Tada ih je zaključao pritiskom na dugme ispod stola.

Osjetila sam kako mi se stomak steže. Nisam paničila, samo sam izvadila telefon i rekla: „Otključajte vrata ili zovem policiju.“

Počeo se smijati. „A šta ćeš im reći? Da sam ti ponudio posao?“

Nije znao da sam razgovor snimala od trenutka kada je počeo da prelazi granicu. Telefon mi je bio u torbi, a snimanje uključeno.

Pokazala sam mu ekran.

Osmijeh mu je nestao.

„Obriši to.“

„Otključajte vrata.“

U tom trenutku neko je snažno pokucao. Bila je sekretarica koja me je dovela na razgovor. Direktor je promijenio izraz lica i otvorio.

Iza nje su stajale još dvije žene.

Jedna me je pitala: „Je li i vama rekao isto?“

Pogledala sam direktora. Prvi put je djelovao uplašeno.

Ispostavilo se da nisam bila prva. Sekretarica je mjesecima slušala iste rečenice iz njegove kancelarije, ali nijedna kandidatkinja nije željela da se zvanično žali jer su se plašile da će im uništiti reputaciju.

Ja sam im pokazala snimak.

Sutradan smo nas četiri zajedno otišle kod vlasnika kompanije. Direktor je pokušao da kaže da smo sve pogrešno razumjele, sve dok nisam pustila njegov glas.

Nastala je tišina.

Vlasnik firme ga je istog dana udaljio sa posla, a nakon interne istrage pojavile su se još tri žene sa sličnim pričama.

Mjesec dana kasnije dobila sam poziv iz iste kompanije. Pomislila sam da me zovu zbog izjave.

Umjesto toga, ponudili su mi posao u drugom odjelu — bez ikakvih „posebnih uslova“.

Prihvatila sam.

Prvog radnog dana na stolu me je čekala poruka sekretarice: „Hvala što si prva rekla naglas ono što smo sve ćutale.“

Sačuvala sam je. Ne zbog posla koji sam dobila, nego zato što me podsjeća da sam tog dana mogla da izađem iz kancelarije i zaboravim sve.

Ali nisam.