Kad je rekao da je znao da ću ga prepoznati, uhvatila sam kvaku na vratima i rekla mu da odmah stane. Nije zaključao vrata niti je ubrzao. Naprotiv, skrenuo je na osvetljeno parking mesto pored pumpe i ugasio motor.

„Neću vam ništa uraditi“, rekao je. „Tri godine pokušavam da vas pronađem.“

To me je još više uplašilo. Izvadila sam telefon i rekla da zovem policiju. On je samo klimnuo i pružio mi fasciklu sa sedišta. Na njoj je bilo moje ime.

Pre tri godine prijavila sam ga jer sam ga videla kako kasno uveče gura nekog čoveka u automobil ispred naše zgrade. Bila sam jedini svedok. Policija me je tada saslušala, a posle nekoliko nedelja niko mi se više nije javio.

U fascikli su bile kopije zapisnika i fotografije čoveka za kog sam mislila da je žrtva. Ali taj čovek je bio policijski inspektor. Vozač je tada radio kao doušnik u istrazi protiv grupe koja je uzimala novac od vlasnika lokala. Ono što sam videla nije bila otmica, već dogovorena akcija koja je pošla po zlu.

„Vaša prijava je slučajno otkrila da neko iz policije odaje informacije“, rekao je.

Pitala sam zašto onda mene traži. Odgovorio je da je osoba koja je tada bila pod istragom nedavno izašla iz zatvora i da je tražila podatke o jedinom civilnom svedoku — meni.

U stomaku mi se sve okrenulo. Pitala sam kako zna gde živim i zašto je baš večeras vozio moj taksi.

Nije odgovorio odmah. Samo je pogledao retrovizor.

Iza nas se na pumpu upravo parkirao crni automobil bez tablica.

„Zato što ovo nije bila slučajna vožnja“, rekao je. „Ja vas večeras nisam pokupio zbog aplikacije.“

Tada mi je pokazao ekran svog telefona. Narudžbina za moju adresu bila je poslata direktno njemu, bez imena putnika.

A poruka ispod nje glasila je: „Dovedi je na staro mesto.“

Pre nego što sam uspela bilo šta da kažem, vrata crnog automobila počela su da se otvaraju.