Stajao sam nekoliko stepenika iznad nje i pokušavao da ne napravim ni najmanji zvuk. Posle trećeg kucanja vrata podruma su se otvorila, ali iza njih nije bio komšijin sin. Izašao je njegov otac, čovek kog znam godinama. Žena mu je samo kratko rekla: „Je l’ sve spremno?“ i ušla unutra.

U tom trenutku mi je kroz glavu prošlo sve najgore. Prišao sam vratima i naslonio uho. Čuo sam šuštanje papira, pomeranje kutija i njihov tih razgovor. Onda je neko izgovorio moje ime. Nisam više mogao da stojim sa strane. Otvorio sam vrata i ušao.

Žena je prebledela. Na starom stolu bile su fotografije, ugovori i jedna velika koverta. Komšija je odmah podigao ruke i rekao da nije ono što mislim. Naravno da mu nisam verovao. Pitao sam gde je njegov sin i zašto moja žena krije sastanke po podrumu.

Tada je žena gurnula kovertu prema meni. Unutra je bio kupoprodajni ugovor za malu radionicu koju sam godinama želeo da otvorim. Mesecima je, zajedno sa komšijom, sređivala papire i pregovarala s vlasnikom da bi mi napravila iznenađenje za rođendan. Njegov sin je pomagao oko renoviranja, zato su se poslednjih nedelja stalno dogovarali.

Osetio sam kako me sramota preseče. Ali onda sam na dnu koverte ugledao još jedan papir koji nije imao veze s radionicom. Bio je to izvod iz banke sa velikom uplatom na ime moje žene.

Pitao sam odakle joj taj novac.

Komšija je ćutao. Ona je sela i rekla: „E, to je deo koji nisam planirala da ti kažem večeras.“

Mislio sam da je iznenađenje već otkriveno, ali tek tada je izvadila telefon i pustila mi snimak čoveka kog nisam video više od deset godina. Bio je to moj rođeni brat, s kojim sam prekinuo svaki kontakt posle svađe oko nasledstva.

Na snimku je rekao samo: „Radionica je pola moja. Ako je želiš, moraćemo konačno da razgovaramo.“

A onda su se iza mene ponovo začula tri kucanja na vratima podruma.