Sin je ostao nepomičan. Gledao je svoju petogodišnju kćerku, a zatim mene, kao da prvi put vidi koliko sam ostarjela.

„Dušo, ulazi u auto!“, naredio joj je.

„NEĆU! BAKA NEMA ŠTA DA JEDE, A TI IMAŠ PUN FRIŽIDER!“, zaplakala je djevojčica i još jače me zagrlila.

Snaha je prišla, uzela me za ruku i rekla: „Mama, oprostite mi. Znala sam da teško živite, ali nisam znala da ste gladni.“

Sin je ljutito otvorio vrata automobila. „Hoćemo li završiti ovu predstavu?“

Tada je njegova žena skinula burmu i pružila mu je.

„Ako možeš ovako postupati prema ženi koja te rodila, šta mene čeka kada ostarim?“

Nije odgovorio. Sjeo je u automobil i otišao, ostavivši nas tri na trotoaru.

Snaha me je povela u stan. Prvi put poslije mnogo mjeseci sjedjela sam za toplim stolom. Unuka mi je donosila hljeb, sir i mlijeko, a ja nisam mogla da progutam ni zalogaj.

„Bako, zašto ne jedeš?“

„Ne mogu, srećo. Nešto me steže u grlu.“

„Je li te tata povrijedio?“

Samo sam spustila glavu.

Te večeri snaha mi je pripremila krevet. Ali nisam mogla da zaspim. Stalno sam mislila na sina, na njegove prve korake, na noći kada sam ga nosila kroz kuću dok je imao temperaturu.

Pred zoru se vratio.

Stajao je na vratima moje sobe i dugo ćutao.

„Mama, sjećaš li se kada sam imao sedam godina i kada nisi imala novca da mi kupiš patike?“

Klimnula sam glavom.

„Rekla si da nisi gladna, da bih ja mogao da večeram. Tek kasnije sam shvatio da si ti tog dana pojela samo koricu hljeba.“

Počeo je da plače.

„A JA SAM DANAS PUSTIO DA MOJA MAJKA MOLI ZA HLJEB ISPRED MOJE KUĆE!“

Prišao je da me zagrli, ali sam se odmakla.

„Sine, nije mene boljelo što mi nisi dao novac. Boljelo me što si rekao da me ne poznaješ.“

Spustio se na koljena.

„Oprosti mi, mama.“

„Opraštam ti. Majka sam ti. Ali ono što si juče rekao nikada neću zaboraviti.“

Ponudio mi je da ostanem kod njih i obećao da više nikada neću oskudijevati.

Nisam pristala da živim s njim. Snaha mi je pomogla da pronađem mali, topao stan, a sin je počeo da dolazi i donosi namirnice.

Nisam odbijala njegovu pomoć, ali više nisam čekala njegove dolaske kao nekada.

Jednog nedjeljnog jutra unuka mi je donijela crtež. Nacrtala je mene, sebe i veliki sto pun hrane.

„A gdje je tata?“, upitala sam.

„NISAM GA NACRTALA, BAKO. REKLA SAM MU DA PRVO MORA DA NAUČI DA BUDE DOBAR SIN, PA ĆU GA ONDA NACRTATI KAO DOBROG TATU.“

Privukla sam je sebi i zaplakala.

Tog dana sam shvatila da mi je rođeni sin slomio srce, ali da je njegova mala djevojčica sačuvala ono najvažnije — ljubav koju sam mislila da sam zauvijek izgubila.