Svekrva me je nekoliko sekundi gledala kao da ne vjeruje da sam joj vratila novac. Onda je uzela novčanicu i rekla: „Ako ti je malo, mogla si jednostavno reći.“

„Nije problem što je malo“, odgovorila sam. „Problem je što jedno unuče vrijedi 500, a drugo 20.“

Muž me je odmah prekinuo. Rekao je da pravim računicu od poklona i da njegova majka nikome nije dužna davati isti iznos. Svekrva je samo klimala glavom, a onda dodala: „Njegov brat ima troje djece. Njima je pomoć potrebnija.“

To me je tek naljutilo. Nije bilo prvi put. Za Božić je njihovoj djeci kupila telefone i patike, a mojoj ćerki džemper. Kada sam ranije nešto rekla mužu, odgovorio je da ne gledam ko je šta dobio.

Ali moja ćerka je sada imala deset godina. Vidjela je sve.

Te večeri, kada su svi otišli, prišla mi je i tiho pitala: „Mama, je li baka ljuta na mene?“

To pitanje me je slomilo.

Muž je čuo i rekao joj da baka nije ljuta, da pokloni nisu važni i da ne treba gledati koliko nešto košta. Ćerka ga je saslušala, pa rekla: „Znam. Ali zašto je onda pred svima rekla bratu od strica da kupi šta želi, a meni da ne potrošim svih 20 maraka odjednom?“

Muž nije imao odgovor.

Dva dana kasnije svekrva ga je pozvala. Nisam čula razgovor, ali sam vidjela da se poslije toga naljutio.

„Mama kaže da više neće dolaziti kod nas dok joj se ne izviniš.“

„Za šta?“

„Ponizila si je vraćanjem poklona.“

Tada sam rekla da se neću izvinjavati zato što sam zaštitila dijete. Posvađali smo se toliko da je muž izašao iz kuće.

Sljedećeg vikenda otišao je sam kod majke.

Vratio se poslije dva sata potpuno drugačiji.

Sjeo je pored mene i rekao: „Sad razumijem.“

Ispričao mi je da je kod majke zatekao bratovu djecu. Pred njim je najstarijem unuku dala još 200 KM „za ekskurziju“. Kada ju je pitao zašto stalno pravi toliku razliku, odgovorila je nešto što nije očekivao.

„Njihov otac je moj stariji sin. On je uvijek bio uz mene. Ti si se oženio i otišao za svojom ženom.“

Muž joj je rekao da djeca nemaju nikakve veze s njihovim odnosom.

Ona je odgovorila: „Moje pare, moja odluka.“

„Upravo tako“, rekao joj je. „Ali onda je i naša odluka da naše dijete više ne dovodimo tamo gdje će gledati kako ga baka smatra manje vrijednim.“

Prvi put je stao na moju stranu.

Prošlo je skoro mjesec dana prije nego što je svekrva došla. Nije donijela ni novac ni poklon. Sjela je sa ćerkom, zagrlila je i rekla joj da ona ništa nije kriva.

Nisam tražila da svim unucima daje isto. Nisam tražila ni 500 KM.

Tražila sam samo jedno — da nijedno dijete ne sjedi za istim stolom i pita se zašto ga baka voli manje.

A onih 20 KM nikada nisam uzela nazad.