Odgovorila sam mu: „Ti si dobio sve.“ Nisam dodala ništa više. Mislila sam da će razumjeti na šta mislim, ali telefon je zazvonio poslije pet minuta.

„Kako te nije sramota?“ vikao je čim sam se javila. „To ti je otac!“

Pitala sam ga gdje je bio kada je otac prije deset godina odlučio da njemu ostavi kuću, njive i svu ušteđevinu. „Tada ti nije smetalo što sam ja njegovo dijete samo kad treba nešto da uradim.“

Brat je rekao da imovina nema veze sa brigom o roditelju. Onda je hladno dodao: „Tebi muž dobro zarađuje. Meni je otac morao pomoći.“

Te riječi su me zaboljele više nego što sam očekivala. Godinama sam ćutala upravo zato što nisam željela svađu zbog imovine. Posjećivala sam roditelje, kupovala im šta treba i nikada nisam pomenula testament.

„Dobro“, rekla sam. „Dovedi tatu u ponedjeljak.“

Brat je odmah promijenio ton.

U ponedjeljak je dovezao oca sa dvije torbe. Otac je jedva hodao. Kad sam ga smjestila u sobu, pitao me zašto brat nije ostao na kafi.

Nisam imala srca da mu kažem.

Naredne tri sedmice vodila sam ga doktorima, spremala hranu, kupovala lijekove i ustajala noću kad mu nije bilo dobro. Brat je za to vrijeme došao jednom — na petnaest minuta.

Četvrte sedmice doktor je rekao da će ocu trebati dugotrajnija njega. Pozvala sam brata.

„Moramo se dogovoriti kako ćemo dalje.“

Ćutao je, a onda rekao: „Pa kod tebe mu je dobro.“

Tada mi je sve postalo jasno.

„Dođi večeras.“

Kada je stigao, za stolom su ga čekale fascikle. U njima su bili računi, nalazi, troškovi i raspored njege koji sam napravila.

„Pola vremena kod mene, pola kod tebe“, rekla sam.

Počeo je da objašnjava da nema mjesta, da radi, da djeca imaju obaveze.

„A ja ne radim? Ja nemam porodicu?“

Tada je iz sobe izašao otac.

Čuo je sve.

Sjeo je za sto i dugo gledao u sina. „Kuću sam ti dao jer sam mislio da ćeš ti ostati uz mene“, rekao je.

Brat je problijedio.

Otac je zatim pogledao mene. „A tebi sam rekao da imaš muža jer sam mislio da ti ništa ne treba.“

Prvi put poslije deset godina izgovorila sam ono što sam nosila u sebi.

„Nije mene boljela kuća, tata. Boljelo me što si mene smatrao tuđom čim sam se udala.“

Otac je zaplakao.

Nekoliko dana kasnije pozvao je notara. Nisam znala šta namjerava sve dok brat nije bijesan došao kod mene.

Otac nije mogao vratiti ono što mu je već poklonio bez pravnog postupka, ali je promijenio sve što je još bilo na njegovo ime i jasno odredio kako želi da se finansira njegova njega. Bratu je rekao da kuća koju je dobio ne znači da je dobio i pravo da svu odgovornost prebaci na mene.

Otac je ostao kod mene dok se nije oporavio dovoljno da se vrati svojoj kući. Brat i ja danas razgovaramo samo kada moramo.

A kada mi je jednom ponovo rekao: „Pa ti si ćerka, normalno je da više brineš“, odgovorila sam:

„Jesam ćerka. Ali ti nisi prestao biti sin onog dana kada si dobio kuću.“