NOĆNA VOŽNJA

„Možete li samo da ne pitate zašto idem tamo?“

Pogledao sam je u retrovizoru. Više nije djelovala mirno. Stiskala je telefon objema rukama i svakih nekoliko sekundi gledala kroz zadnje staklo.

„Gospođo, ja samo vozim gdje kažete.“

Klimnula je, a onda iznenada rekla:

„Ako kažem da skrenete, skrenite odmah. Bez pitanja.“

Nisam stigao odgovoriti. Iza nas su se pojavila jaka svjetla. Crni automobil držao je isto odstojanje nekoliko kilometara. Ubrzam — ubrza i on. Uspорim — uspori.

„Poznajete li taj auto?“

Žena se okrenula, pogledala kroz staklo i problijedila.

„Nemojte stati.“

Tad sam prvi put osjetio da ovo nije obična vožnja.

Na raskrsnici mi je rekla da skrenem desno, pa odmah lijevo u usku ulicu. Crni automobil je produžio pravo. Pomislio sam da smo ga se riješili, ali ona nije djelovala olakšano.

„Sad vozite prema staroj željezničkoj stanici.“

„Rekli ste do kraja grada.“

„Promijenila sam plan.“

Kad smo stigli, mjesto je bilo potpuno prazno. Jedna ulična lampa je treperila. Žena mi pruži novčanicu mnogo veću od računa.

„Sačekajte me pet minuta.“

Izašla je i nestala iza napuštene zgrade.

Prošlo je pet minuta. Pa deset.

Već sam htio otići kada se začulo brzo lupanje po zadnjem staklu.

Trgnuo sam se.

Bila je ona.

Otključao sam vrata i žena je praktično uletjela unutra.

„Vozi!“

„Šta se desilo?“

„Samo vozi!“

Krenuo sam, a onda sam u retrovizoru vidio muškarca kako istrčava iza zgrade. Nije nas jurio. Samo je stajao nasred puta i gledao za nama.

Poslije nekoliko minuta žena je počela da plače.

„Hoćete policiju?“

Odmahnula je glavom.

„Ne. Hoću kući.“

Dala mi je adresu potpuno suprotnu od one prema kojoj smo prvobitno išli.

Kada smo stigli, otvorila je vrata, ali prije nego što je izašla, pogledala me pravo u oči.

„Večeras me nikada niste vozili.“

Spustila je još jednu novčanicu na sjedište i otišla.

Mislio sam da je priča završena.

Nije.

Sutradan sam došao na smjenu, a kolega mi je pružio kovertu.

„Neki čovjek je ovo ostavio za tebe.“

Unutra nije bilo novca.

Bila je fotografija mog taksija snimljena prethodne noći kod stare željezničke stanice.

Na poleđini samo jedna rečenica:

„Sljedeći put nemoj da je čekaš.“

Istog trenutka zazvonio mi je telefon.

Nepoznat broj.

Javio sam se.

Začuo sam njen glas:

„Molim vas… recite mi da vam nije ostavio fotografiju.“

Tada sam shvatio nešto mnogo gore.

Ona je tačno znala ko je čovjek koji me traži.