KOMŠIJA JE DOŠAO DA VIDI „KAKO MI STOJE“

Kad je zakoračio u dnevnu sobu, osmijeh mu je nestao. Na kauču je sjedio moj muž, prekriženih ruku, a na stolu ispred njega stajala je korpa puna upravo opranog veša.

Komšija se ukočio.

„Ti… nisi na poslu?“

Muž ga je pogledao bez riječi, pa pokazao prema stolici.

„Sjedi. Žena kaže da te mnogo zanima naš veš.“

Meni je već bilo neprijatno, ali sve je zapravo bila muževa ideja. Kad sam mu prethodne večeri ispričala šta mi komšija dobacuje sa balkona, samo se nasmijao i rekao: „Sljedeći put ga pozovi.“

Komšija je pokušao da se izvuče.

„Ma šalio sam se. Znate mene…“

„Znam“, prekinuo ga je muž. „Svako jutro u osam izađeš na balkon baš kad ona prostire veš. Čudna slučajnost.“

Komšija je ustao i krenuo prema vratima, ali muž mu je tada pružio jednu kesu.

„Čekaj. Kad si već došao po gaćice, nemoj praznih ruku.“

Komšija je zbunjeno otvorio kesu. Unutra su bile ogromne muške bokserice koje je muž kupio samo zbog ove predstave. Na njima je markerom napisao: ZA KOMŠIJU — DA VIŠE NE GLEDA TUĐE.

Ja sam prasnula u smijeh.

Komšija je pocrvenio do ušiju, zgrabio kesu i izletio iz stana bez pozdrava.

Mislila sam da je tu kraj.

Ali sutradan ujutro izašla sam na balkon da prostrem veš. Njegove roletne bile su spuštene. Tako je bilo i sljedećeg jutra.

Trećeg dana srela sam njegovu ženu na stepenicama. Pogledala me, nasmijala se i rekla:

„Nemoj misliti da ne znam šta se dogodilo.“

Propala sam u zemlju.

A onda je iz svoje torbe izvukla one iste ogromne bokserice.

„Pokazao mi ih je. Sinoć sam ga natjerala da ih obuče.“

Počela sam se smijati toliko da nisam mogla da progovorim.

Ona se nagnula prema meni i tiho dodala:

„I da znaš… sad ja svako jutro izlazim s njim na balkon. Čisto da vidim šta toliko zanimljivo ima preko puta.“

Od tog dana komšija više nikada nije komentarisao moj veš.

Kad me vidi sa korpom u rukama, samo spusti pogled i uđe u stan.

A muž svaki put kroz prozor vikne:

„Komšija! Kako stoje bokserice?“

Roletna se spusti iste sekunde.