Udala sam se za najboljeg druga zbog papira, a onda je jedne noći pijan priznao istinu

Te večeri jedva je uspio da otključa vrata. Ušao je pijan, bacio jaknu na pod i stao ispred mene.

„Moramo da razgovaramo. Ne mogu više ovako!“

Pomislila sam da želi da raskinemo dogovor. Već sam počela da računam koliko mi još vremena treba da sredim papire.

Ali onda je izgovorio nešto što me potpuno zateklo.

„Ja sam se zaljubio u svoju ženu!“

Počela sam da se smijem.

„Dobro, budalo, u koga si se zaljubio?“

Pogledao me pravo u oči.

„U tebe, glupačo!“

Smijeh mi je zastao u grlu. Poznavali smo se petnaest godina. Znao je sve moje bivše momke, slušao moje ljubavne probleme i čak mi pomagao da biram haljine za sastanke.

„Pijan si. Idi spavaj“, rekla sam.

Ali on nije odustajao.

„Znaš šta je najgore? Svako jutro čekam da ustaneš. Namjerno kupujem tvoju omiljenu čokoladu. A kad mi kažeš da ideš na kafu s nekim muškarcem, dođe mi da poludim!“

Te noći spavao je na kauču.

Ujutru se pravio da se ničega ne sjeća.

Nisam mogla da izdržim.

„Sjećaš li se šta si sinoć rekao?“

„Svake riječi“, odgovorio je.

Narednih dana izbjegavali smo jedno drugo. Onda sam slučajno čula njegov telefonski razgovor s majkom.

„Mama, nemoj joj ništa govoriti. Ona je ovdje zbog papira, a ja sam budala koja je pomislila da može da je zadrži.“

Tada sam prvi put zaplakala zbog njega.

Shvatila sam da sam se mjesecima radovala njegovom povratku s posla, da sam mu ostavljala večeru i ljutila se kad bi kasnio.

Ali nisam znala da li je to ljubav ili samo navika.

Sedmicu kasnije dobila sam ponudu za posao u drugom gradu. Odlična plata, stan i prilika koju sam godinama čekala.

Kad sam mu saopštila, samo je klimnuo glavom.

„Idi. Neću da budeš sa mnom iz zahvalnosti.“

Spakovala sam kofere.

Na dan odlaska odvezao me na stanicu. Zagrlio me i rekao:

„Dogovor i dalje važi. Kad dobiješ papire, razvešćemo se.“

Ušla sam u autobus, sjela pored prozora i gledala ga kako odlazi.

Poslije deset minuta istrčala sam napolje.

Pozvala sam ga.

„Gdje si?“

„Idem kući. Šta si zaboravila?“

„Muža!“

Nastala je tišina.

„Nemoj se šaliti sa mnom“, rekao je.

„Ne šalim se. Hoću posao, hoću svoje papire, ali hoću i tebe. Samo ne znam hoćemo li uspjeti.“

Vratio se za pet minuta.

Nismo se poljubili kao na filmu. Stajali smo nasred parkinga, plakali i smijali se kao dvije budale.

Danas smo u braku šest godina. Imamo kćerku i još se svađamo oko toga ko je prvi počeo da se zaljubljuje.

A njegovoj majci smo tek nedavno priznali istinu.

Saslušala nas je, nasmijala se i rekla:

„Djeco, ja sam znala da vam brak nije pravi. Samo nisam znala da ćete oboje toliko dugo biti slijepi.“

I bila je u pravu.

Udala sam se zbog papira, ali sam prvi put u životu ostala zbog ljubavi.