Svi za stolom su zanijemili. Pogledala sam muža, pa vlasnika restorana, ubijeđena da nisam dobro čula.

„Kakve zgrade? Moj muž čisti ulice za minimalac!“ izletjelo mi je.

Vlasnik restorana zbunjeno me pogledao, a zatim prasnuo u smijeh.

„Gospođo, šalio sam se! Vaš muž mi je jutros očistio prostor ispred restorana. Htio sam da ga počastim večerom, a on nije želio ni kafu da prihvati!“

Prijateljice su se ponovo nasmijale. Osjetila sam kako gorim od sramote.

„Vidiš šta mi radiš?!“ prosiktala sam mužu. „Čak ti se i ljudi rugaju!“

On je samo ustao, pogledao me i rekao: „Dosta je bilo. Večeras idem kući sam.“

Nisam ni pokušala da ga zaustavim.

Kada sam se vratila, njegove stvari su nestale. Na stolu je ostavio burmu i kratku poruku: „Petnaest godina sam radio dva posla da ti ništa ne nedostaje. Više neću.“

Nasmijala sam se. Bila sam sigurna da će se vratiti za nekoliko dana.

Ali onda je stigao prvi šok.

Otišla sam u banku da podignem novac za kupovinu, a službenica mi je rekla da je muž ukinuo dodatnu karticu vezanu za svoj račun.

Pozvala sam ga bijesna.

„KAKO MISLIŠ DA ŽIVIM?! OD ČEGA DA PLAĆAM RAČUNE?!“

Odgovorio je mirno: „Imaš diplomu. Godinama mi govoriš koliko vrijediš. Sada imaš priliku da to pokažeš.“

Spustio mi je slušalicu.

Tri dana kasnije dobila sam papire za razvod.

Otišla sam kod njegove majke i napravila scenu. Govorila sam da me njen sin ostavlja bez novca, ali me ona prekinula.

„Znaš li ti da je on pet godina radio noćne smjene kako bi otplatio kredit za tvoje školovanje? Da je prodao očevu zemlju kada si htjela novi automobil?“

Nisam znala. Mislila sam da je novac dolazio od njegove redovne plate.

„A znaš li zašto nikada nije promijenio posao?“ nastavila je. „Zato što je imao sigurno zaposlenje, a ti si odbijala da radiš. Neko je morao da plaća račune!“

Prvi put nisam imala odgovor.

Mjesec dana kasnije srela sam ga ispred prodavnice. Bio je nasmijan, uredno obučen i razgovarao je s jednom ženom.

Prišla sam mu i pitala ko je ona.

„Koleginica. Počeo sam da radim kao poslovođa u komunalnom preduzeću.“

Osjetila sam ljubomoru.

„Znači, sada možeš da napreduješ, a dok si bio sa mnom nisi mogao?!“

Pogledao me pravo u oči.

„Mogao sam i ranije. Ali za taj posao morao bih da radim duže, a neko je morao da dolazi kući, kuva, čisti i brine o svemu dok si ti obilazila salone i kafiće.“

Nisam znala šta da kažem.

Pokušala sam da ga zagrlim i zamolim da se pomirimo.

Odmaknuo se.

„Nije mene bilo sramota što čistim ulice. Mene je bilo sramota što sam petnaest godina dozvoljavao da me žena koju volim ponižava.“

Razveli smo se. Zajedničku imovinu podijelili smo po dogovoru, a ja sam prvi put u životu morala ozbiljno da tražim posao.

Danas radim na kasi u supermarketu. Jednog popodneva ušla je moja nekadašnja prijateljica, ona koja se najglasnije smijala mom mužu.

Pogledala me od glave do pete i podrugljivo rekla:

„PA ZAR TI, TAKO OBRAZOVANA, RADIŠ NA KASI?!“

Spustila sam pogled. U tom trenutku čula sam sopstvene riječi koje sam godinama govorila mužu.

I tek tada sam shvatila koliko sam ga povrijedila.

Nije moj muž bio manje vrijedan zato što je čistio ulice. Ja sam bila ta koja nije znala da cijeni čovjeka koji je pošteno zarađivao i izdržavao nas oboje.