Sin me je pred snajom nazvao neobrazovanom babom i izbacio iz kuće
Sin je zgrabio papir iz moje ruke i počeo da se smije. „Šta je ovo, majko? Još jedna tvoja izmišljotina? Ova kuća je očeva, a poslije njegove smrti pripada meni!“
„Pročitaj posljednju stranicu“, rekla sam mirno.
Dok je čitao, osmijeh mu je nestajao. Njegov pokojni otac je tri godine prije smrti kuću poklonio meni, uz uredno ovjeren ugovor. Sin je imao pravo da živi u njoj dok god se prema meni ponaša dostojanstveno. To je bila očeva izričita želja, zapisana u posebnom sporazumu koji je sin svojevremeno potpisao.
„Ovo ne može biti istina!“, povikao je.
Snaja mu je istrgla papir. Kada je ugledala njegov potpis, počela je da vrišti.
„REKAO SI MI DA JE KUĆA TVOJA! ZBOG TEBE SAM PRODALA SVOJ STAN!“
Tada sam prvi put čula za prodaju njenog stana.
„Kakav stan?“, upitala sam.
Sin je spustio pogled. Snaja je kroz suze priznala da je novac od prodaje uložila u renoviranje kuće, vjerujući da će jednog dana sve pripasti njima.
A onda je izgovorila nešto što me presjeklo.
„Tvoja majka je trebalo da ode u dom još prošlog mjeseca! Tako smo se dogovorili!“
Pogledala sam sina. Čovjeka kojeg sam odgajila, školovala i zbog kojeg sam godinama radila dva posla.
„Znači, sve ste isplanirali?“
Ćutao je.
„Čak ste mi i dom pronašli?“
Snaja je otvorila ladicu i bijesno bacila fasciklu na sto. Unutra je bila prijava za privatni starački dom. Na njoj su već bili upisani moji podaci.
A onda sam ugledala nešto još gore. Među papirima se nalazila kopija mog potpisa.
„Ko je ovo potpisao?“, upitala sam.
Sin je problijedio.
„Mama, mogu objasniti.“
„Ne moraš. Objasnićeš advokatu.“
Sutradan sam odnijela dokumentaciju advokatu. Pokrenula sam postupak zbog sumnje da je moj potpis falsifikovan i zatražila da se riješi pitanje njihovog daljeg boravka u kući.
Kada su dobili advokatski dopis, sin je došao sam. Kleknuo je preda me i počeo da plače.
„Mama, ona me nagovorila! Nisam htio da te povrijedim!“
„A ko mi je rekao da sam neobrazovana baba? Ona ili ti?“
Nije odgovorio.
Mjesec dana kasnije napustili su kuću. Pitanje snajinog ulaganja ostalo je da se riješi pravnim putem. Nisam željela da joj uskratim ono što joj po zakonu pripada, ali nisam pristala ni da mi oduzmu dom.
Sin me od tada zove gotovo svakog dana. Jednom me je pitao može li ponovo da dođe da živi kod mene.
Odgovorila sam mu:
„Možeš doći na kafu. Uvijek ćeš biti moj sin. Ali ključ više nećeš dobiti.“
Zaplakao je i rekao da ga je žena ostavila čim je shvatila da neće naslijediti kuću.
Tada sam mu izgovorila ono što je njegov otac često govorio:
„Sine, siromašan nije onaj ko nema novca, nego onaj ko zbog novca izgubi obraz.“
Spustila sam slušalicu i prvi put poslije mnogo godina mirno zaspala u sopstvenoj kući.
