Radio sam u inostranstvu godinama.

Slao sam dosta novca kući i vjerovao da mojoj porodici ništa ne fali.

Žena mi je govorila da je sve skupo, da jedva sastavlja kraj s krajem, a ja sam radio još više samo da njima bude bolje.

Kad sam se poslije dugo vremena vratio kući bez najave, prvo što sam primijetio bilo je da djeca nose stare stvari, a u kući nije bilo ničega od onoga za šta sam slao novac.

Te večeri sam otvorio fioku sa računima da provjerim gdje je sve odlazilo.

Kad sam vidio ime na uplatnicama, srce mi je stalo.

Na skoro svakoj je bilo ime njenog brata.

Sjedio sam za stolom i gledao datume. Nije bila jedna uplata. Nije bilo ni nekoliko mjeseci.

Trajalo je godinama.

Kad je žena ujutro ustala, samo sam stavio uplatnice ispred nje i pitao:

„Koliko dugo?“

Odmah je počela da plače.

Rekla mi je da joj je brat upao u dugove. Prvo je pozajmljivao, zatim počeo da se kocka, a kada više nije mogao da vraća, njihova majka je molila moju ženu da mu pomogne.

„Mislila sam da će biti samo jednom“, rekla je.

Ali nije bilo jednom.

Svaki put kada bih ja poslao novac, dio je odlazio njemu.

Pitao sam je kako je mogla da gleda našu djecu u starim patikama i da mi govori da nema dovoljno, dok je njegovim novcem plaćala dugove odraslog čovjeka.

Rekla je:

„Bojala sam se da će mu nešto uraditi.“

Tada sam izgubio strpljenje.

„A mene se nisi bojala izgubiti?“

Zaćutala je.

Najviše me nije boljelo ni koliko je novca otišlo.

Boljelo me što sam godinama živio daleko od svoje djece. Propuštao sam rođendane, priredbe, njihove prve utakmice, obične večeri za stolom.

Sve to sam radio jer sam mislio da njima pravim bolji život.

A ona je znala istinu.

Nekoliko dana kasnije pojavio se njen brat.

Prvi put sam ga vidio drugačijim očima.

Nije djelovao kao čovjek kojem je žao.

Sjeo je u moju kuhinju i rekao:

„Vratiću ti sve kad stanem na noge.“

Pitao sam ga:

„Od čega ćeš vratiti?“

Nije znao odgovor.

Tada sam saznao još nešto.

Nije sav novac odlazio na stare dugove.

Dio je potrošio na novi automobil.

Dok su moja djeca nosila stare jakne.

Tog trenutka sam ga izbacio iz kuće.

Ženi sam rekao da više ni jednu marku neće poslati bez mog znanja i da njen brat više neće kročiti u našu kuću dok ne počne da vraća ono što je uzeo.

Nije mi se usprotivila.

Nekoliko sedmica kasnije odlučio sam da se ne vratim u inostranstvo.

Našao sam posao bliže kući, za manje novca.

Prvog mjeseca sam se pitao jesam li pogriješio.

A onda je moj mlađi sin jedne večeri, dok smo gledali televiziju, naslonio glavu na moje rame i rekao:

„Tata, meni je bolje otkad nemamo toliko para.“

Pitao sam ga zašto.

Rekao je:

„Zato što si sad ti ovdje.“

Tada sam prvi put shvatio koliko sam zapravo izgubio.

Novac se može ponovo zaraditi.

Godine sa djecom ne mogu.

Sa ženom sam ostao, ali povjerenje se nije vratilo preko noći. Trebale su godine da ponovo prestanem da preispitujem svaku njenu riječ.

Njen brat je kasnije prodao automobil i vratio dio duga. Počeo je da radi i prestao da se kocka, ali naš odnos nikada više nije bio isti.

Danas, kada me neko pita da li mi je žao što sam se vratio iz inostranstva, kažem da mi je žao samo jednog.

Što se nisam vratio ranije.