Mog sina su u školi zvali „gubitnik“ skoro svaki dan. U početku mi ništa nije govorio. Samo bih primijetila da je sve tiši, da mu se ne ide u školu i da čim dođe kući zatvori vrata svoje sobe. Mislila sam da je neka svađa među djecom i da će proći.

Onda je jednog dana došao kući sa masnicom ispod oka. Pitala sam ga ko mu je to uradio. Spustio je glavu i rekao samo: „Ništa, mama.“

Sjela sam pored njega i rekla mu da ne mora ništa da krije od mene. Tek tada je počeo da priča. Nekolicina dječaka iz razreda ga je gurala, skrivala mu torbu, uzimala užinu, pljuvala mu u sendvič i ismijavala ga pred drugima. Najgore mu je bilo što su ga snimali telefonom dok se smiju.

Pitala sam ga zašto ranije nije rekao. Rekao mi je: „Ne želim da budem tužibaba. Ako kažem, biće još gore.“

Te noći nisam mogla da spavam.

Sutradan sam bez najave otišla u školu. Dok sam prilazila učionici, čula sam smijeh. Vrata su bila odškrinuta. Ušla sam i nekoliko dječaka je odmah zaćutalo.

Moj sin tog trenutka nije bio u učionici.

Na zidu, pored table, kredom je bilo napisano njegovo ime, a ispod njega nekoliko ružnih nadimaka. Na klupi su mu bile razbacane sveske, a na jednoj je neko velikim slovima napisao: „NIKO TE NE VOLI.“

Tada je ušla razrednica.

Pitala sam je koliko dugo ovo traje.

Rekla mi je da je primijetila da se djeca „zadirkivaju“, ali da nije mislila da je ozbiljno. Kad sam joj pokazala šta piše na zidu, zaćutala je.

Direktor je pozvao roditelje dječaka. Neki su odmah rekli da će razgovarati sa svojom djecom, ali jedan otac je samo slegnuo ramenima i rekao: „Djeca su djeca. Mora i vaš sin malo da očvrsne.“

Tad sam shvatila zašto njegov sin misli da je takvo ponašanje normalno.

Tražila sam da škola sve evidentira i da se napravi konkretan plan da se nasilje zaustavi. Nisam pristala na ono uobičajeno „pomirićemo ih“. Moj sin nije imao s kim da se miri. On nikoga nije tukao niti ponižavao.

Narednih dana nastavnik je dežurao na hodniku, dječaci su odvojeno razgovarali sa pedagogom, a njihovi roditelji su ponovo pozvani. Situacija se malo smirila, ali moj sin i dalje nije bio isti.

Jedne večeri mi je rekao nešto što nikada neću zaboraviti.

„Mama, znaš šta je najgore? Nije kad me udare. Najgore je kad svi ostali gledaju i niko ništa ne kaže.“

Tada sam shvatila da vršnjačko nasilje nije samo problem jednog nasilnika i jednog djeteta.

Problem nastaje i onda kada dvadesetoro djece vidi šta se događa i nauči da je lakše okrenuti glavu.

Prošlo je nekoliko mjeseci. Sin je ostao u istoj školi. Stekao je dvojicu novih drugara, ponovo je počeo trenirati i mnogo više priča sa mnom.

Masnica je odavno nestala.

Ali ja danas mnogo pažljivije gledam ono što se ne vidi na licu djeteta.

Jer dijete često neće reći: „Neko me maltretira.“

Ponekad će samo jednog jutra reći:

„Mama, boli me stomak. Mogu li danas da ne idem u školu?“