Kad mi je to rekla, nekoliko sekundi nisam znao šta da odgovorim. Nisam ni pomislio na trudnoću. Više me je pogodilo to što me pet mjeseci gledala u oči i pričala nešto što nije bilo istina.

Pitao sam je samo: „Dobro, šta si me onda slagala?“ Ćutala je, a onda rekla da se plašila da ću je drugačije gledati ako mi kaže istinu. Prije mene je imala vezu koja se završila ružno i nije željela da priča o tome. To sam čak mogao i razumjeti. Ono što nisam mogao jeste da je od obične stvari napravila priču zbog koje sam se osjećao kao budala.

Rekla mi je da nije htjela da me povrijedi i da joj je stvarno trebalo vremena sa mnom. „Nisam te odbijala zato što te ne želim. Samo sam se bojala da ponovo nekome vjerujem“, rekla je. Prvi put mi je zvučala iskreno.

Nisam raskinuo te večeri. Vidjeli smo se sutradan i pričali skoro dva sata. Nisam je ispitivao s kim je bila niti koliko puta. To me nije zanimalo. Zanimalo me zašto je mislila da mora da izmisli da je nevina da bih je poštovao.

Tada mi je priznala da je bivši dečko poslije raskida pričao ružne stvari o njoj po gradu. Od tada je svakom novom momku pokušavala da pokaže da „nije takva“. Meni je, iz straha, rekla najveću glupost koju je mogla.

Ostali smo zajedno još nekoliko mjeseci, ali nešto se promijenilo. Kad god bi kasnila, kad bi nešto prećutala ili samo drugačije ispričala neku sitnicu, meni bi se vraćala ona večer. Shvatio sam da problem uopšte nije bio njena prošlost, nego to što joj više nisam vjerovao.

Na kraju smo se razišli bez svađe i bez velike scene. Rekao sam joj: „Da si mi prvog dana rekla istinu, vjerovatno bih te još više poštovao. Ovako stalno razmišljam šta je istina, a šta govoriš jer misliš da želim to da čujem.“

Danas, kad se sjetim svega, nije mi žao što sam je čekao. Žao mi je samo što je mislila da mora da glumi neku drugu djevojku da bih je volio.