Stajala je jedna od djevojaka, blijeda kao krpa, u kratkoj haljini i sa razmazanom šminkom. Drhtala je toliko da je jedva govorila.

„Molim vas, pustite me unutra! Ako me pronađe, gotova sam!“

Nisam stigao ništa da pitam. Uletjela je u hodnik i zaključala vrata.

„Ko te traži?“

„Čovjek koji je večeras bio kod nas. Molim vas, ugasite svjetlo!“

U tom trenutku ispred kuće zaustavio se crni automobil. Muškarac je izašao, pogledao prema mojim prozorima, a zatim se vratio u vozilo.

Djevojka je sjela na pod i počela da plače.

„Zovem se Milica. Sve što komšije pričaju o nama samo je dio istine.“

Ispričala mi je da su ona i njena drugarica Ana prije šest mjeseci došle u grad tražeći posao. U restoranu su upoznale čovjeka koji im je ponudio dodatnu zaradu.

U početku su posluživale piće na privatnim zabavama. Kasnije su shvatile da se od njih očekuje mnogo više.

„Večeras sam rekla da više neću. Zaprijetio mi je da će nauditi Ani ako odem.“

Odmah sam pozvao policiju.

Milica me je uhvatila za ruku.

„Ne smijete! On poznaje pola grada!“

„Onda ćemo tražiti nekoga ko ga ne poznaje.“

Dok smo razgovarali s dežurnim policajcem, začulo se lupanje na vratima.

„Otvaraj! Znam da je kod tebe!“

Bio je to isti muškarac iz automobila.

Nisam otvorio. Policiji sam rekao da odmah pošalje patrolu.

Muškarac je još nekoliko minuta prijetio, a onda je nestao.

Kada su policajci stigli, Milica im je ispričala sve. Pokazala je poruke, fotografije i imena ljudi koji su dolazili u kuću.

Ali tada se dogodilo nešto što niko nije očekivao.

Jedan policajac pogledao je fotografiju muškarca i izgovorio:

„Ovog čovjeka već mjesecima tražimo.“

Ispostavilo se da je pod različitim imenima iznajmljivao kuće i iskorištavao djevojke koje su dolazile u grad zbog posla.

Ana je pronađena iste noći, uplašena, ali nepovrijeđena.

Narednih mjeseci obje su svjedočile u istrazi. Muškarac je završio pred sudom, a djevojke su uz pomoć porodica započele novi život.

Prošlo je skoro dvije godine.

Jednog jutra Milica mi je pokucala na vrata. Ovoga puta bila je nasmijana.

„Došla sam da vas pozovem na svadbu.“

Zagrlio sam je i čestitao joj.

A onda mi je rekla nešto što me je pogodilo više od svega.

„Znate li šta je bilo najteže one noći? Nisam znala kome da pokucam. Svi su nas gledali, svi su o nama pričali, ali niko nas nikada nije pitao jesmo li dobro.“

Danas obje imaju obične poslove i miran život.

A komšinica koja mi je nekada šaputala čime se djevojke navodno bave, nedavno me je pitala šta se s njima dogodilo.

Odgovorio sam joj samo:

„Dok ste vi gledali ko im ulazi u kuću, niste primijetili koliko su se plašile da iz nje izađu.“

Prvi put otkako je poznajem, nije imala šta da kaže.