Udario sam ženu prvi put u životu, a ujutru je nestala

„Gospodine, zovemo vas iz bolnice. Vaša supruga je primljena rano jutros.“

Srce mi je stalo.

„Šta joj se dogodilo? Je li živa?!“

„Živa je, ali morate doći. Ona trenutno ne želi da razgovara s vama.“

Obukao sam se i odjurio u bolnicu. Cijelim putem ponavljao sam sebi da nije moguće da je zbog jednog šamara završila tamo.

Kada sam stigao, dočekala me njena sestra. Čim me ugledala, prišla mi je i povikala:

„PET GODINA JE ĆUTALA O TOME ŠTA JOJ RADIŠ, A SADA SI JE JOŠ I UDARIO!“

„Kakvih pet godina? Nikada je ranije nisam udario!“

„A misliš da je nasilje samo kada nekoga udariš?“

Tada mi je ispričala ono što nisam želio da čujem. Moja žena joj je mjesecima govorila da se plaši mojih izliva bijesa, da je vrijeđam kada popijem i da joj stalno prijetim razvodom.

„Sinoć je htjela da ti kaže da je trudna“, izgovorila je njena sestra.

Uhvatila me vrtoglavica.

„Šta?!“

„Osam sedmica. Pet godina ste pokušavali dobiti dijete. A ti si je udario baš kada je skupila hrabrost da ti saopšti najljepšu vijest.“

Sjeo sam na klupu. Sjetio sam se kako je stajala na vratima, kako je pokušavala nešto da kaže, a ja sam je odgurnuo i udario.

„Je li beba dobro?“, jedva sam izgovorio.

„Ljekari je pregledaju. Ali nemoj sada glumiti brižnog muža.“

Pokušao sam da uđem u sobu, ali medicinska sestra mi je rekla da supruga ne pristaje na posjetu.

Ostavio sam joj poruku. Nije odgovorila.

Tri dana kasnije stigao mi je poziv od advokata.

Moja žena je pokrenula razvod i tražila da se privremeno iselim iz zajedničkog stana.

Otišao sam kod njene sestre i molio da razgovaramo.

Tada je moja žena izašla na vrata.

Izgledala je iscrpljeno. Na obrazu joj se još vidio trag udarca.

„Molim te, oprosti mi. Bio sam pijan, nisam znao šta radim.“

Pogledala me je pravo u oči.

„Znao si dovoljno da me udariš. A sada pokušavaš da alkohol okriviš umjesto sebe.“

Počeo sam da plačem.

„Promijeniću se! Idem na liječenje, na razgovore, gdje god treba!“

„Onda idi. Ali ne zbog mene. Zbog sebe i zbog djeteta.“

Pružila mi je malu fotografiju ultrazvuka.

„Ovo sam htjela da ti pokažem sinoć.“

Gledao sam fotografiju i nisam mogao izgovoriti nijednu riječ.

„Znaš šta je najtužnije?“, nastavila je. „Kada sam saznala da sam trudna, prvo sam bila srećna. A onda sam se uplašila kako ćeš reagovati ako budeš pijan.“

Te riječi pogodile su me jače od svega.

Razveli smo se nekoliko mjeseci kasnije. Prestao sam da pijem i krenuo na stručne razgovore zbog svog ponašanja. Nisam očekivao da će mi zbog toga oprostiti.

Kada se rodila naša kćerka, dobio sam njenu fotografiju. Kasnije smo, uz dogovor i poštovanje granica koje je majka postavila, počeli da uređujemo moje susrete s djetetom.

Bivša žena se nikada nije vratila.

Jednom sam je pitao da li me još voli.

Odgovorila je:

„Voljela sam te i one noći kada si me udario. Ali tada sam shvatila da ljubav nije dovoljna da bih ostala.“

Godinama sam mislio da sam dobar muž jer nikada nisam podigao ruku na ženu. Nisam shvatao koliko sam je već povređivao riječima, prijetnjama i bijesom.

A kada sam je konačno udario, izgubio sam porodicu koju sam toliko želio.

Ne zbog jednog šamara, kako sam sebi u početku govorio, nego zbog svega što je tom šamaru prethodilo.