Ispostavilo se da me je „vidjela“ dok je sjedila na balkonu sa dvogledom! Nisam mogla vjerovati šta slušam. Pitala sam je zašto uopšte dvogledom gleda prema mom dvorištu, a ona je odmah počela da se pravda da posmatra ptice i da je slučajno pogledala prema mojoj kući.

„Dobro, i kada si me tačno vidjela golu?“ pitala sam.

Nastala je tišina.

Počela je da zamuckuje, a onda rekla da je bilo prethodne večeri oko devet. Tada sam se nasmijala. Prethodne večeri u devet nisam ni bila kod kuće. Bila sam kod sestre i vratila se tek poslije ponoći.

„Onda je bilo dan ranije!“ viknula je.

Ni tada nisam bila gola u dvorištu. Međutim, sada me je već zanimalo odakle joj cijela priča. Poslije još nekoliko minuta prepiranja izletjelo joj je ono što nije smjela da kaže:

„Pa rekao mi je unuk!“

Odjednom mi je sve bilo jasno.

Njen unuk ima dvadeset dvije godine i njegova soba gleda direktno prema mom dvorištu. Nekoliko puta sam primijetila da sjedi kraj prozora, ali tome nikada nisam pridavala značaj.

Pozvala sam ga pred njom.

„Kaži baki kada si me vidio golu.“

Momak se potpuno zbunio.

„Golu? Nisam.“

Komšinica je počela da viče na njega da ne laže. Tada je priznao šta se zapravo dogodilo. Prije nekoliko dana vidio me je kako poslije kupanja izlazim u dvorište u peškiru da pokupim veš koji je počela da kvasi kiša. Ispričao je baki da sam „izletjela samo u peškiru“, a ona je od toga napravila potpuno drugu priču.

Pomislila sam da je tu kraj.

Nije bio.

Momak je tada rekao: „Bako, reci joj za fotografiju.“

Obje smo se ukočile.

„Kakvu fotografiju?“ pitala sam.

On je izvadio telefon i pokazao mi poruku koju mu je baka poslala prethodne večeri. Bila je to mutna fotografija mog dvorišta, snimljena upravo njenim telefonom. Na njoj sam bila ja — potpuno obučena — dok zalijevam cvijeće.

Ispod fotografije napisala mu je: „Opet je napolju. Pogledaj.“

Više se nisam smijala.

„Znači ti mene pratiš?“

Pocrvenjela je i pokušala da mi uzme telefon iz ruke. Unuk joj nije dao.

Tada sam joj mirno rekla da više nikada ne fotografiše moje dvorište niti da izmišlja priče o meni. Ako se ponovi, razgovor neće voditi sa mnom.

Sutradan su joj na balkonu nestali i stolica i dvogled.

Ali dogodilo se nešto još zanimljivije.

Njen unuk me je zaustavio ispred kapije i izvinio se. Rekao je da baka već mjesecima komentariše ko mi dolazi, kada izlazim i kada se vraćam.

„Ali zašto je toliko zanima šta ja radim?“ pitala sam.

Momak se nasmijao i odgovorio:

„Zato što ste joj prije godinu dana rekli da gleda svoja posla.“

Tad sam konačno shvatila — nije njoj smetalo šta sam nosila.

Smetalo joj je što više nije imala šta da izmisli.