Ruke su mi se tresle dok sam ponovo čitala poruku. Čovjek na prozoru pokušava da ti pomogne. Ako je on pokušavao da mi pomogne, od koga me onda upozoravaju?

Nisam upalila svjetlo. Polako sam prišla zavjesi i napravila mali otvor. Muškarac je još bio tamo, na uskoj platformi pored prozora. Pokazao mi je prstom prema dole, a zatim stavio prst na usne.

Pogledala sam prema ulici.

Ispred ulaza u moju zgradu stajao je crni automobil sa ugašenim svjetlima. U njemu su sjedila dvojica muškaraca.

Telefon mi je ponovo zavibrirao.

„Zaključaj vrata. Ne javljaj se nikome.“

Istog trenutka začula sam lift.

Brojevi iznad vrata u hodniku su se mijenjali.

Prvi sprat.

Drugi.

Treći.

A onda — četvrti.

Srce mi je tuklo toliko jako da sam bila sigurna da ga mogu čuti i ljudi napolju.

Začuli su se koraci, a zatim tri kratka kucanja na moja vrata.

„Policija! Otvorite!“

Već sam krenula prema vratima kada je muškarac sa prozora počeo panično odmahivati glavom.

Telefon je ponovo zazvonio.

„NISU POLICIJA.“

Odmakla sam se.

„Gospođo, znamo da ste unutra“, rekao je glas iz hodnika. „Otvorite vrata.“

Tada sam čula kako neko pokušava kvaku.

Pozvala sam pravi broj policije i jedva izgovorila adresu. Operater mi je rekao da se zaključam u kupatilo i ne izlazim.

Ali tada je nešto udarilo u ulazna vrata.

Jednom.

Drugi put.

Treći udarac bio je toliko jak da je nešto puklo.

Potrčala sam prema kupatilu, a čovjek sa prozora iznenada je otvorio spoljašnje krilo koje sam ranije ostavila na kip. Provukao je ruku i rekao:

„Nemamo vremena. Preko balkona kod komšije!“

Nisam znala ko je on, ali nisam imala izbora.

Prešla sam preko prozora na usku platformu. Noge su mi se odsjekle kada sam pogledala četiri sprata ispod sebe.

U istom trenutku vrata mog stana su popustila.

Čuli su se glasovi.

„Gdje je?!“

Muškarac me povukao prema susjednom balkonu. Tek kada smo ušli u stan pored, shvatila sam ko je.

Bio je to novi komšija kojeg sam nekoliko puta srela u liftu.

„Vidio sam ih kako te prate od parkinga“, rekao je. „Popeo sam se protivpožarnim stepenicama da te upozorim.“

Nekoliko minuta kasnije cijelu zgradu ispunile su policijske sirene.

Dvojica muškaraca uhapšena su dok su pokušavala pobjeći niz stepenice.

Mislila sam da je gotovo.

Sve dok policajac nije prišao meni i pokazao fotografiju pronađenu u njihovom automobilu.

Na njoj sam bila ja.

Ispod fotografije bila je moja adresa, broj stana i vrijeme kada obično dolazim kući.

Ali jedna stvar bila je još gora.

Fotografija je bila snimljena kroz prozor moje spavaće sobe.

Sa četvrtog sprata.

Tada sam shvatila da čovjek koji je te noći lupao na moj prozor nije bio prvi koji je stajao tamo.