Probudio sam se u tuđoj kući

„Dobro jutro?“ rekoh zbunjeno, a baba me pogleda preko naočara i mrtva-hladna odgovori:

„Kakvo dobro jutro, sinko? Ti si meni noćas došao da se ženiš.“

Zaledio sam se.

„Molim?!“

Ona ugasi televizor i pokaže prema stolici.

„Sjedi. Prvo da vidimo šta ćemo s tobom.“

U tom trenutku počinju da mi se vraćaju slike od sinoć. Klub u Novom Sadu, društvo, nekoliko tura više nego što je trebalo… Poslije toga taksi. Ali zašto sam završio tridesetak kilometara dalje, u kući žene koju nikad nisam vidio?

Pitam babu gdje mi je telefon.

„Kod mene.“

Iz džepa kecelje izvadi moj mobilni.

„Dao si mi ga noćas i rekao da ti ga ne vraćam dok se ne otrijezniš.“

Otključavam telefon. Dvadeset tri propuštena poziva. Poruke prijatelja: „GDJE SI?“ „JESI ŽIV?“ „JAVI SE!“

A onda vidim posljednju fotografiju u galeriji.

Ja stojim ispred ove iste kuće, zagrljen sa nekom djevojkom.

„Ko je ovo?!“

Baba me pogleda kao da sam je pitao kako se zove predsjednik.

„Pa moja unuka. Zbog nje si ovdje.“

Tad mi se vrati još jedan dio filma.

Djevojku sam upoznao u klubu. Posvađala se sa društvom, nije imala prevoz kući, a ja sam se, mrtav pijan, ponudio da joj platim taksi. Očigledno sam odlučio i da je ispratim.

„Dobro, dovezao sam je. Ali kako sam ja završio u krevetu?“

Baba prasne u smijeh.

„Kad ste stigli, ona je ušla, a ti si taksisti dao sve pare koje si imao. Onda si krenuo pješke nazad za Novi Sad.“

Gledam je u nevjerici.

„Pješke?!“

„Jes’. U pola četiri ujutru. Ja ti kažem da ćeš se smrznuti, a ti meni: ‘Ne brinite, gospođo, ja sam sportista.’ Napravio si deset koraka i pao preko moje ograde.“

Počinjem se smijati sam sebi, ali baba još nije završila.

„Onda si se vratio, sjeo u kuhinju i rekao da je moja unuka najljepša žena koju si ikada vidio. Pitao si mene da li bih ti je dala za ženu.“

Propadam kroz pod.

Tada se otvaraju ulazna vrata.

Ulazi djevojka sa fotografije, nosi kesu iz pekare. Ugleda mene budnog i počne da se smije.

„Evo mladoženje!“

„Nemoj, molim te.“

Spusti doručak na sto i kaže:

„Samo da znaš, sinoć si mi obećao tri stvari.“

„Koje?“

„Da ćeš prestati piti, da ćeš popraviti babinu ogradu koju si polomio i da ćeš me izvesti na kafu kad se otrijezniš.“

Pogledam kroz prozor.

Jedna letva na ogradi stvarno visi.

„Za prve dvije mogu odmah da odgovaram“, kažem. „A za treću… koliko sam bio pijan kad sam to obećao?“

Nasmejala se.

„Dovoljno da budeš iskren.“

Tri sata kasnije popravljao sam ogradu sa babinim čekićem.

A sljedećeg vikenda vratio sam se u isto selo.

Ovaj put trijezan.

I nisam došao zbog ograde.