Ono što sam pronašao kad sam došao kući

…izvadim maramicu iz džepa da je bacim i primijetim nešto čudno.

Omot kondoma jeste bio tu.

Ali kondoma nije bilo.

Zaledim se. Znam da sam ga stavio zajedno sa omotom. Prevrnem džepove, pregledam torbu, čak se vratim do auta. Ništa.

Odmah zovem prijateljicu.

„Je li ostalo nešto u kancelariji?“

Nekoliko sekundi ćuti.

„Ne.“

„Jesi sigurna?“

„Jesam. Zašto?“

Objasnim joj. Umjesto da se nasmije, ona potpuno utihne.

„Nemoj nikome ništa govoriti“, kaže i prekine.

To mi je bilo još čudnije.

Sutradan dolazim na fakultet, a profesorica nas oboje čeka u kabinetu. Na stolu ispred nje mala providna kesica.

U njoj — kondom.

„Pretpostavljam da neko od vas zna šta je ovo.“

Pogledam prijateljicu. Ona problijedjela.

Profesorica zatvori vrata.

„Spremačica ga je jutros pronašla ispod mog stola.“

U tom trenutku sam poželio da propadnem kroz pod.

Priznali smo. Nije bilo smisla lagati.

Profesorica nije vikala. To je bilo gore.

Samo nas je gledala i rekla:

„Šta radite privatno nije moja stvar. Ali moj kabinet nije vaša spavaća soba.“

Izvinili smo se deset puta. Pomislio sam da ćemo dobiti prijavu i ostati bez posla.

Ali onda profesorica kaže:

„Postoji još jedan problem.“

Okrene monitor prema nama.

Na hodniku je bila kamera.

Na snimku se vidjelo kako kasno uveče ulazimo u kabinet i izlazimo dvadesetak minuta kasnije. Ništa što se događalo unutra nije snimljeno, ali je bilo dovoljno da neko počne postavljati pitanja.

„Dekan je jutros tražio snimak zbog nestanka projektora iz susjedne učionice. Vidio je i vas.“

Krv mi se sledila.

Projektor je nestao baš te večeri.

„Mi ga nismo uzeli!“

„Znam“, odgovorila je. „Jer kamera pokazuje i ko jeste.“

Ispostavilo se da je jedan student, dok smo mi bili u kabinetu, ušao u susjednu prostoriju i iznio projektor. Mislio je da je hodnik prazan.

Na kraju smo prošli sa ozbiljnim upozorenjem i zabranom da poslije radnog vremena ostajemo sami u kabinetima.

Student je odgovarao za krađu.

A prijateljica i ja?

Naš „slobodni odnos“ završio se tog istog dana.

Ne zbog profesorice. Ne zbog kamere.

Nego zato što smo oboje shvatili koliko jedna glupa odluka od nekoliko minuta može ugroziti posao koji smo gradili godinama.

I svaki put kad danas vidim sto u nekom kabinetu, prvo što mi padne na pamet nije ono što se dogodilo na njemu.

Nego ona providna kesica koja nas je sljedećeg jutra čekala na njemu.