Godine su prošle i pre nekoliko dana ponovo sam vidio čoveka koji nas je tada sklonio sa ulice. Stajao je ispred apoteke, oslonjen na štap, sa istim tamnim kaputom. Prišao sam mu i izgovorio njegovo ime. Prepoznao me je tek kada sam pomenuo noć sa snegom do kolena.

„Tvoja majka je dobro?“ pitao je pre nego što sam stigao da mu zahvalim. Rekao sam da radi u školskoj kuhinji i da se smeje mnogo češće nego nekad. On je klimnuo, kao da je upravo zbog tog odgovora čekao sve ove godine.

Te noći nije nam samo otvorio vrata. Dok smo mi spavali u sobici iza radnje, pozvao je policiju i tetku koja je živela u susednom gradu. Ujutru je mama, prvi put posle mnogo meseci, izgovorila naglas šta joj je otac radio. Tetka nas je odvela kod sebe. Nisam tada razumeo zašto mama drhti dok potpisuje papire, ali sam zapamtio da nas niko više nije terao napolje.

Čovek je izvadio malu kovertu iz unutrašnjeg džepa. „Ovo mi je ona poslala kad se zaposlila. Nisam imao srca da potrošim.“ Unutra je bila novčanica i mamino pismo: „Jednog dana ću i ja nekome otvoriti vrata.“ Na poleđini je kasnije dopisala adresu naše prve iznajmljene kuće.

Pozvao sam mamu. Kada je čula ko stoji pored mene, sela je u prvi autobus. Čekali smo je u malom kafiću. Zagrlila ga je toliko snažno da mu je štap pao na pod. On se smejao i brisao oči, a ja sam prvi put čuo celu priču bez maminih prećutanih delova. Bilo ju je sramota što nema novca, a njemu je bilo žao što nije imao veću sobu.

Iste večeri odvezli smo ga kući. Živeo je sam i tih dana nije mogao da ide po namirnice. Mama je sutradan donela ručak, a ja sam popravio bravu na njegovim vratima. Nije želeo da mu išta vraćamo, pa smo prestali to tako da zovemo.

Kad god zimi padne prvi sneg, setim se očevog povika i hladnoće koja nam je pekla lice. Ali više se ne sećam samo toga. Sećam se i svetla iza vrata male sobe i čoveka koji je rekao: „Hladno je. Pođite sa mnom.“ Zbog njega je moja majka dobila priliku da nas odvede na sigurno.