Glas sa druge strane pripadao je ženi. Rekla je da se zove Marina i da već mjesecima prima pozive ljudi koji traže mene. Broj je bio registrovan na moje ime, a moj bivši muž ga je koristio da dogovara pozajmice.

„Nisam njegova ljubavnica“, rekla je. „Ja sam žena kojoj duguje dvadeset hiljada eura.“

Dogovorile smo sastanak. Marina mi je pokazala ugovor sa mojim imenom, adresom i falsifikovanim potpisom. Bivši muž joj je rekao da je telefon moj poslovni broj i povremeno se javljao promijenjenim glasom, pretvarajući se da sam ja.

Odmah sam pozvala policiju. Savjetovali su mi da ga ne upozoravam. Marina ga je nazvala i rekla da ima ostatak novca koji je tražio. Dogovorili su primopredaju u starom skladištu.

Pratila sam policiju do mjesta sastanka. Bivši muž se pojavio sa fasciklom u kojoj su bili ugovori za prodaju mog stana. Iako smo se razveli, pokušavao je dokazati da sam mu ga navodno prepustila zbog duga.

Kada je vidio policiju, potrčao je prema automobilu. U gepeku su pronađene kopije mojih dokumenata, pečati i još tri telefona registrovana na imena drugih žena. Nisam bila jedina.

Jedan broj pripadao je njegovoj bivšoj koleginici, drugi starijoj komšinici, a treći pokojnoj tetki. Preko njihovih identiteta podizao je novac i prodavao nepostojeće automobile.

Najgore je bilo kada je policajac pustio snimak sa telefona. Moj bivši muž je nekome govorio da će, ako plan propadne, sve prebaciti na mene jer sam „dovoljno naivna da opet nešto potpišem“.

Na sudu je tvrdio da sam znala za poslove. Međutim, vještačenje potpisa, snimci i svjedočenja ostalih žena dokazali su prevaru. Osuđen je, a dugovi su uklonjeni sa mog imena.

Marina i ja smo ostale u kontaktu. Ona nije povratila sav novac, ali je spriječila da izgubi još više.

Telefon koji sam pronašla u ladici izgledao je prazan. U njemu nije bilo fotografija ni poruka, ali je nosio nešto mnogo opasnije — moj identitet. Da nije zazvonio baš tog dana, bivši muž bi možda uspio prodati moj dom koristeći moje ime i glas koji nikada nije bio moj.