Sestra i ja smo se posvađale na porodičnom ručku

„Šta ste znali?“, viknula sam, ali niko nije odgovarao.

Mama je samo plakala, a tata me uhvatio za ruku i rekao: „Prvo da vidimo je li živa.“

Te riječi su me presjekle.

Kad smo stigli do auta, hitna pomoć je već bila tamo. Automobil je ležao na boku, staklo je bilo svuda po putu, ali sestra nije bila unutra.

„Gdje je ona?!“, vikala sam.

Čovjek koji me je pozvao prišao mi je i rekao da je vozačica bila svjesna kada ju je pronašao. Izašla je kroz razbijeni prozor, napravila nekoliko koraka i onda se srušila pored puta. Hitna ju je već odvezla.

Krenuli smo za njima.

U automobilu sam ponovo pitala roditelje šta kriju.

Mama je kroz suze konačno rekla:

„Tvoja sestra prije tri mjeseca nije prvi put imala ovakvu nezgodu.“

Pogledala sam je zbunjeno.

„Kakvu nezgodu?“

Tata je ćutao, pa rekao: „Imala je nekoliko trenutaka kada bi joj se odjednom zavrtjelo i izgubila bi svijest. Jednom joj se to dogodilo za volanom dok je automobil bio parkiran.“

„I pustili ste je da vozi?!“

„Ljekar joj je rekao da ne vozi dok ne završi preglede“, priznala je mama.

Osjetila sam bijes kakav nikada ranije nisam osjećala.

„A meni niko ništa nije rekao?“

Mama je spustila glavu.

„Ona nas je molila. Rekla je da ne želi da je svi gledaju kao bolesnu.“

U bolnici smo čekali gotovo sat vremena. Svaka minuta mi je vraćala našu posljednju svađu. Posljednje što sam joj rekla bilo je: „Idi onda, ako ti niko od nas ne valja!“

Kada je doktor izašao, svi smo ustali.

Sestra je bila povrijeđena, ali stabilna. Imala je potres mozga, nekoliko posjekotina i povredu ruke. Doktor je rekao da je imala nevjerovatnu sreću.

Ali onda je dodao nešto zbog čega smo se svi pogledali.

„Ona tvrdi da nije izgubila kontrolu zbog zdravstvenog problema.“

Ušla sam kod nje.

Bila je blijeda, sa zavojem preko čela.

Sjela sam pored kreveta i uhvatila je za ruku.

„Zašto mi nisi rekla?“

Odmah je znala na šta mislim.

„Jer bih upravo ovo dobila. Svi biste me kontrolisali.“

„Mogla si poginuti.“

Okrenula je glavu prema meni.

„Nisam se prevrnula zato što mi je pozlilo.“

„Kako onda?“

Nekoliko sekundi me je samo gledala.

„Neko me je pratio.“

Pomislila sam da je još potresena.

Ali onda je rekla da je nekoliko minuta nakon što je otišla s ručka primijetila tamni automobil iza sebe. Ubrzala je. Automobil je ubrzao. Skrenula je na sporedni put, a on je krenuo za njom.

„Onda mi je prišao sasvim blizu.“

„Jesi li vidjela ko vozi?“

Odmahnula je glavom.

„Ne. Ali znam da me udario.“

Zaledila sam se.

„Šta?“

„Udario me otpozadi. Zato sam izgubila kontrolu.“

Pozvala sam tatu unutra. Čim je čuo šta je rekla, lice mu se potpuno promijenilo.

„Ko bi te pratio?“

Sestra je ćutala.

Tata je ponovio pitanje.

Tada je počela plakati.

„Nisam vam sve rekla.“

Iz torbe koju je policija donijela iz automobila izvadila je telefon. Ekran je bio razbijen, ali je radio.

Otvorila je poruke.

Nepoznat broj joj je posljednjih nekoliko dana slao iste rečenice:

„Moramo razgovarati.“

„Nemoj me ignorisati.“

„Reci im sama prije nego što ja kažem.“

Posljednja poruka stigla je nekoliko minuta prije našeg porodičnog ručka.

„Danas završavamo ovo.“

Pitala sam ko joj to šalje.

Sestra je pogledala prema roditeljima.

„Zbog njega sam se danas i posvađala s tobom. Bila sam nervozna i istresla sam se na tebe.“

„KO je on?“

Nije stigla odgovoriti.

Tata je naglo ustao.

„Dosta.“

Pogledala sam ga.

„Ti znaš ko je?“

Tata je izašao iz sobe bez riječi.

Krenula sam za njim.

Na hodniku je već razgovarao telefonom.

„Rekao sam ti da joj se više nikada ne približiš“, govorio je nekome.

Uzela sam mu telefon iz ruke.

Na ekranu nije bio nepoznat broj.

Bilo je ime našeg ujaka.

Majčinog rođenog brata.

Nisam razumjela ništa.

Tata je tada konačno priznao.

Sestra je prije nekoliko mjeseci slučajno otkrila da je ujak godinama uzimao novac od naše bake. Baka je vjerovala da plaća njene račune i čuva ušteđevinu, a dio novca je nestajao.

Sestra je pronašla izvode i zaprijetila da će sve reći porodici.

Zato su stizale poruke.

Ali niko nije mogao dokazati da je upravo on bio u automobilu koji ju je pratio.

Sve dok policija dva dana kasnije nije pronašla snimak sa kamere jedne kuće pored puta.

Na snimku se vidio sestrin automobil.

Nekoliko sekundi iza njega prolazio je tamni automobil sa oštećenim prednjim dijelom.

Registracija se dovoljno jasno vidjela.

Automobil je pripadao ujaku.

Tada sam shvatila zašto je tata još kod kuće viknuo mami: „Nemoj joj sad govoriti!“

Roditelji nisu znali da je neko izazvao nesreću.

Znali su za sestrine zdravstvene probleme i porodični sukob koji je krila.

A sve se te večeri sudarilo na najgori mogući način.

Sestra se oporavila.

Naša svađa s ručka poslije svega djelovala je potpuno nevažno.

Jednog dana, dok sam je vozila na kontrolu, rekla mi je:

„Znaš šta mi je prvo prošlo kroz glavu kad se auto prevrnuo?“

Odmahnula sam glavom.

„Da će posljednje što sam ti rekla u životu biti nešto ružno.“

Uhvatila sam je za ruku.

Od tog dana više nikada nismo završile svađu tako što je jedna od nas samo zalupila vratima i otišla.