Moj sin je spustio jaknu na sto i tiho rekao: „Bako, ne moraš meni više ništa kupovati. Samo nemoj govoriti da nemaš para kad predamnom drugom unuku daješ poklone od nekoliko stotina maraka.“

Kao da je neko ugasio muziku. Svekrva ga je gledala nekoliko sekundi, a onda se okrenula prema meni.

„Jesi li ga ti ovo naučila?!“

Rekla sam joj da dijete ima oči i da već odavno primjećuje razliku. Tada se umiješala jetrva: „Pa šta sad hoćeš? Da moja djeca dobijaju manje zato što vi nemate?“

Tu sam pukla.

„Ne! Hoću da jedna baka ne pravi razliku između svojih unuka! Nije problem Nike komplet. Problem je što jednom djetetu daješ stotine maraka, a drugom govoriš da nemaš!“

Svekrva je udarila rukom o sto. Počela je vikati da ona sa svojim novcem može raditi šta hoće. Jetrva je stala na njenu stranu, a djever mi je rekao da pravim cirkus zbog poklona.

Moj muž, koji je do tada ćutao, ustao je.

„Nije ovo zbog poklona. Ovo traje godinama.“

Svekrva ga je pogledala kao da ju je upravo izdao. „Znači i ti si protiv mene?“

„Nisam protiv tebe. Protiv ovoga sam što radiš mom djetetu.“

Nastao je pravi haos. Jetrva je zgrabila svoju djecu i počela govoriti da odlaze jer neće da slušaju „ljubomorne ljude“. Svekrva je plakala i vikala da smo joj uništili porodicu.

A onda je moj sin, koji je sve vrijeme stajao pored stola, počeo da plače.

Prišao je rođaku, uzeo njegovu novu loptu i pružio mu je.

„Nisam ja ljubomoran na tebe. Ti nisi ništa kriv.“

Tada smo svi zaćutali.

Uzela sam sina za ruku i krenula prema vratima. Svekrva je viknula za nama: „Ako sada izađete, nemojte mi sutra dolaziti!“

Muž se okrenuo i rekao joj samo:

„Ne brini. Nećemo.“

Mislila sam da će je te riječi otrijezniti. Nisu.

Mjesecima nije nazvala ni sina ni unuka. Čekala je da se mi prvi izvinimo. Nismo.

A najtužnije je bilo što moj dječak više nikada nije pitao šta će mu baka kupiti za rođendan.

Pitao je samo:

„Mama, hoće li baka uopšte doći?“