Kada sam čula kucanje, prvo sam pomislila da je neko iz hotela. A onda se začuo glas:

„Ljubavi, otvori! Iznenađenje!“

Zaledila sam se. Bio je moj muž. Direktor je skočio, počeo da se oblači i krenuo prema vratima svoje sobe, a onda shvatio da mu je kartica ostala u sakou kod mene.

Muž je ponovo pokucao.

„Znam da si unutra, na recepciji su mi rekli broj sobe!“

Gurnula sam direktora u kupatilo, pokupila njegovu košulju i cipele i sakrila ih. Brzo sam se obukla i otvorila vrata.

Muž je stajao sa buketom cvijeća i kesom iz mog omiljenog restorana.

Došao je da me iznenadi.

„Zašto ti je trebalo toliko da otvoriš?“

Slagala sam da sam bila pod tušem. Ušao je, sjeo na krevet i počeo da vadi večeru, dok sam ja stajala ispred kupatila pokušavajući da sakrijem koliko se tresem.

A onda se iz kupatila začuo udarac.

Muž je podigao glavu.

„Šta je to?“

„Ništa… vjerovatno nešto u kupatilu.“

Ustao je i krenuo prema vratima. Stala sam ispred njega, zagrlila ga i pokušala da ga vratim. Tada je na podu ugledao muški kaiš.

„Čiji je ovo?“

Nisam stigla da odgovorim.

Iz kupatila je zazvonio telefon.

Muž me je sklonio i otvorio vrata.

Direktor je stajao unutra, poluobučen, sa telefonom u ruci. Na ekranu je pisalo samo ime njegove žene.

Muž je pogledao njega, pa mene.

„Koliko dugo?“ pitao me je.

Počela sam da govorim da je prvi put, da se dogodilo te večeri, da sam napravila glupost.

Direktor je pokušao nešto da objasni.

Muž se okrenuo prema njemu i rekao: „Tebe nisam ništa pitao.“

Telefon je ponovo zazvonio.

Direktor je pogledao ekran i nervozno prekinuo poziv. Tada je rekao nešto što je sve pogoršalo:

„Molim vas, nemojmo praviti problem. Imam ženu i djecu. Neću da mi jedna glupost uništi porodicu.“

Muž ga je pogledao u nevjerici.

„Jedna glupost?“

Direktor je ponovio da nije vrijedno praviti skandal.

Tada ga je muž udario pesnicom.

Direktor je zateturao unazad i udario u vrata kupatila. Odmah sam stala između njih i viknula mužu da prestane. Direktor je zgrabio košulju, obukao se koliko je mogao i krenuo prema izlazu.

A ja sam u panici napravila najgoru moguću stvar.

Potrčala sam za njim.

„Čekaj! Nemoj sada da odeš!“

Direktor se nije ni okrenuo.

Muž jeste.

Način na koji me je tada pogledao bio je gori od bilo kakve svađe.

„Ja sam ti muž, a ti upravo trčiš za njim?“

Počela sam da plačem i govorim da nisam tako mislila. Direktor je već nestao niz hodnik.

Muž je izvadio telefon.

„Znaš li zašto sam stvarno došao?“

Pokazao mi je fotografije poruka koje sam prethodnih dana razmjenjivala sa direktorom.

Neko iz firme ih je poslao mom mužu.

Nije došao da me iznenadi. Došao je da provjeri da li je istina.

„Do posljednjeg trenutka sam se nadao da ću otvoriti vrata i shvatiti da mi je neko podvalio“, rekao je.

Pogledala sam buket na stolu.

„A cvijeće?“

Progutao je knedlu.

„Kupio sam ga usput, za slučaj da sam pogriješio.“

Spustio je ključeve od kuće pored buketa i izašao.

Sutradan sam morala da sjedim na doručku sa cijelom firmom kao da se ništa nije dogodilo. Direktor je bio nekoliko stolova dalje.

Nije me ni pogledao.

Poslala sam mu poruku.

Bez odgovora.

Poslala sam još jednu.

Tek poslije sat vremena stiglo je:

„Nemoj više da mi pišeš. Moram da sačuvam porodicu.“

Tada sam shvatila da sam njemu bila samo avantura.

Po povratku sa službenog puta muž nije bio kod kuće. Njegove stvari su nestale. Na stolu je ostavio samo moju burmu koju sam skinula prije puta i ostavila kod kuće.

Direktor je poslije nekoliko dana ponovo normalno dolazio na posao. Nosio je burmu, pričao sa kolegama i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo.

Njegova žena je ostala s njim.

Njegov brak je preživio. Moj nije.

A svaki put kada se sjetim tog službenog puta, ne sjetim se direktora ni onoga zbog čega sam tamo otišla.

Sjetim se muža koji je stajao pred mojim vratima sa cvijećem u rukama, još uvijek se nadajući da su svi drugi lagali — a da sam jedino ja govorila istinu.