Čekao sam ih u autu skoro sat vremena. Nisam znao šta ću uraditi ako ih stvarno vidim zajedno, ali nisam mogao da odem.

Vrata zgrade su se konačno otvorila. Prvo je izašla ona.

Pustio sam je da ode. Nisam izašao iz auta, nisam je pozvao. Gledao sam kako odlazi niz ulicu i pokušavao da se saberem.

Nekoliko minuta kasnije pojavio se njen šef.

Tada sam izašao.

Prišao sam mu i pitao: „Gdje je moja žena?“

Čim me je prepoznao, zastao je. Počeo je nešto da objašnjava, ali nisam ni slušao. Sav bijes koji sam skupljao mjesecima izbio je u sekundi.

Udario sam ga pesnicom.

Odmah sam shvatio kakvu sam glupost napravio. On je zateturao, ljudi su se okrenuli prema nama, a jedan čovjek je već izvadio telefon. Šef nije uzvratio. Samo je obrisao usnu i rekao:

„Ovo ćeš objasniti policiji.“

Tu sam se potpuno ohladio.

Vratio sam se kući, a žena je već bila tamo. Ponašala se kao da je provela sasvim običan dan.

Pitao sam je gdje je bila.

„Ostala sam malo duže na poslu.“

Rekao sam: „Nemoj više da lažeš. Vidio sam vas.“

Preblijedjela je.

A kada sam joj rekao da sam udario njenog šefa, nije prvo pitala jesam li dobro niti šta se dogodilo.

Samo je izgovorila:

„Jesi li ti normalan? Zašto si njega udario?“

Ta rečenica mi je rekla više nego sve što sam tog dana vidio.

Tek tada je priznala da se s njim viđala mjesecima.

Te večeri nisam pravio novu scenu. Spakovao sam nekoliko stvari i otišao kod brata. Sutradan me je zvala policija zbog incidenta, a meni je postalo jasno da sam zbog njihove prevare sebi napravio još jedan problem koji mi uopšte nije trebao.

Brak nam se poslije toga raspao.

Danas, kada se sjetim svega, ne kajem se što sam otišao. Kajem se samo zbog onog udarca.

Njihovu prevaru nisam mogao promijeniti.

Ali svoju reakciju jesam mogao.