Nisam znao šta da mu odgovorim.

Sjedio je preko puta mene, potpuno opušten, i čekao. Pitao me je znam li s kim se njegova ćerka viđa. U glavi mi je odzvanjalo samo jedno: ako mu sada kažem istinu, mogu izgubiti čovjeka koji mi je prijatelj više od dvadeset godina.

Rekao sam da ne znam ništa sigurno, ali da sam je nekoliko puta vidio s nekim. Mrzio sam sebe dok sam to izgovarao. On je uzdahnuo i rekao da se brine jer se posljednjih nedjelja ponaša potpuno drugačije.

Te večeri sam joj napisao da moramo prestati. Odgovorila je samo: „U redu.“ Mislio sam da će se ljutiti, zvati, ubjeđivati me. Nije. Nestala je gotovo preko noći.

Prošlo je desetak dana. Počeo sam da osjećam i olakšanje i čudnu prazninu. Onda me njen otac ponovo pozvao. Ovog puta nije bio nasmijan. Rekao je da je saznao ko je muškarac s kojim se viđala.

Osjetio sam da mi se ruke znoje.

A onda je izgovorio ime nekog mladića kojeg nisam poznavao.

Nisam ništa razumio. Kasnije sam je pozvao i pitao šta se dešava. Rekla mi je da je taj momak njen bivši i da je njen otac pronašao stare poruke. „Nisam mu rekla za tebe“, rekla je. Pomislio sam da me štiti.

Međutim, onda je dodala nešto zbog čega sam ostao bez riječi. Rekla je da je od početka znala da će naša priča kratko trajati. Nije planirala da ostavi sve zbog mene, niti je očekivala da ja ostavim suprugu. Bila je ljuta na oca jer joj je godinama određivao s kim smije da bude, a mene je, kako je priznala, izabrala djelimično i zato što je znala da bi njemu to bilo najteže da prihvati.

Odjednom sam se osjetio kao budala.

Mislio sam da sam ja taj koji rizikuje prijateljstvo i brak zbog neke velike emocije. A ona je cijelu stvar vidjela sasvim drugačije.

Nekoliko dana kasnije njen otac mi je došao kući. Bio sam siguran da je ipak saznao. Sjeo je, pogledao me dugo i rekao: „Znaš, ona mi je priznala da je namjerno pokušavala da me povrijedi. Ali nije rekla s kim.“

Zastao je, pa dodao: „Ipak, mislim da znam.“

Tada sam prvi put shvatio da možda čeka da mu sam kažem istinu.