Na prozor je pokucao moj muž.

U tom trenutku nisam ni shvatila kako je moguće da je baš tu. Samo sam vidjela njegovo lice kroz staklo i osjetila kako mi se stomak stegao. Šef je odmah spustio telefon, a ja sam izašla iz auta. Muž nije pravio scenu. Samo me je pitao: „Hoćeš li mi objasniti zašto sjediš ovdje u deset naveče?“

Slagala sam da smo završavali nešto oko posla. Zvučalo je jadno čak i meni. On je kratko pogledao šefa, zatim mene, i rekao da ide kući. Te noći gotovo da nismo razgovarali. Bila sam ubijeđena da je sve shvatio.

Sutradan me šef pozvao u kancelariju. Očekivala sam da kaže da moramo prekinuti. Umjesto toga, bio je neobično miran. Rekao mi je da više ne želi da se krije i da je već mjesecima nesretan u svom braku. Tada mi je prvi put priznao nešto što mi nikada ranije nije rekao: njegov brak nije bio pred razvodom, kako sam zamišljala. Njegova žena nije imala pojma da se među nama išta dešava.

Tu sam prvi put osjetila koliko sam duboko zagazila.

Narednih dana muž se ponašao normalno, čak previše normalno. Nije provjeravao telefon, nije postavljao pitanja. To me je više plašilo nego svađa. Jedne večeri stavio je na sto dvije kafe i rekao: „Znam ko je on.“

Pomislila sam da je vidio poruke. Ali onda je dodao da se sa mojim šefom poznaje odranije. Prije mnogo godina radili su kratko u istoj firmi i rastali se u veoma lošim odnosima. Šef mi to nikada nije spomenuo.

Muž mi je tada pokazao poruku koju mu je šef poslao još prije nekoliko sedmica. Napisao mu je da se „drži podalje od njegovog privatnog života“. Moj muž nije znao zbog čega mu to piše sve dok nas nije vidio zajedno.

Najgore je bilo što sam tada shvatila da šef nije samo rizikovao svoj brak. Znao je tačno ko je moj muž od prvog dana kada sam počela raditi kod njega.

Kad sam ga sutradan suočila s tim, dugo je ćutao. A onda je rekao: „Nisam ti prišao slučajno.“

Tada mi je postalo jasno da ono što sam mjesecima smatrala zabranjenom ljubavlju možda uopšte nije počelo zbog mene.