Na krevetu sam ugledala mamu kako leži zatvorenih očiju, dok je tata klečao pored nje i objema rukama joj pritiskao leđa.

„Mama, šta se dešava?!“, vrisnula sam.

Tata je toliko odskočio da je udario glavom u noćni ormarić.

Mama je otvorila oči i počela da se smije, ali joj je smijeh odmah prešao u bolan jauk.

„Dušo, izađi! Nije ono što misliš!“, rekla je.

„A ŠTA JA TO MISLIM?! ČUJEM TE KAKO VRIŠTIŠ, A TATA TE PRITISKA U KREVET!“

Tata je pocrvenio kao paprika.

„Masiram joj leđa! Ukočila se jutros!“

Pogledala sam bočicu ulja na krevetu i shvatila da sam napravila budalu od sebe.

Ali onda sam primijetila nešto mnogo čudnije.

Na podu je stajala velika putna torba, a iz nje je virila mamina omiljena haljina.

„Gdje ti ideš?“, upitala sam.

Mama je prestala da se smije. Tata je spustio pogled.

„Moramo nešto da ti kažemo“, izgovorio je.

Srce mi je počelo lupati.

„Razvodite se?“

„Ne!“, povikala je mama.

„Onda šta krijete?“

Tata je sjeo na ivicu kreveta.

„Tvoja mama sutra ide u bolnicu.“

Osjetila sam kako mi noge klecaju.

„Zašto? Šta joj je?“

Mama je pokušala da ustane, ali ju je bol ponovo presjekao.

„Već mjesecima imam probleme s kičmom. Ljekari su odlučili da moram na operaciju.“

„MJESECIMA?! A MENI NIKO NIŠTA NIJE REKAO?!“

„Nismo htjeli da te plašimo dok ne budemo znali šta nas čeka“, odgovorila je.

Počela sam plakati.

Tada je tata izgovorio nešto što me potpuno slomilo.

„Znaš kako stalno govoriš da ne razumiješ šta je tvoja majka vidjela u meni?“

Nisam odgovorila.

„Prije sedamnaest godina upoznao sam je u bolnici. Radila je kao medicinska sestra, a ja sam se oporavljao od teške saobraćajne nesreće. Mjesecima nisam mogao normalno hodati.“

Mama ga je uhvatila za ruku.

„Svi su mi govorili da sam luda što se zaljubljujem u čovjeka koji jedva stoji na nogama“, nastavila je.

„A ona je svakog dana poslije smjene ostajala da mi pomogne da napravim još nekoliko koraka“, rekao je tata.

Pogledala sam ih i prvi put osjetila stid zbog svega što sam govorila o njegovom izgledu.

Sutradan smo mamu odvezli u bolnicu.

Operacija je trajala nekoliko sati. Tata nije ustao sa stolice ispred operacione sale. Samo je gledao prema vratima.

Kada je ljekar konačno izašao i rekao da je zahvat prošao dobro, tata je zaplakao.

Nikada ga ranije nisam vidjela da plače.

Nekoliko dana kasnije, kada je mama uz pomoć fizioterapeuta napravila prve korake, tata je hodao pored nje i pridržavao je.

„Polako, ljubavi. Sad je moj red da te učim hodati“, šapnuo joj je.

Mama se nasmijala kroz suze.

A ja sam tada konačno razumjela kako je moj tata osvojio najljepšu ženu koju poznajem.

Nije je osvojio izgledom. Osvojio ju je time što je ostao uz nju i kada je bilo najteže.

I od tog dana više nikada nisam rekla da moja mama može imati koga god poželi.

Jer sam shvatila da je ona već izabrala čovjeka kojeg želi.